Sve mame koje su odvikle makar jedno dete od pelena znaju kako je taj put strm na samom početku, uzbrdica je toliko velika da imate utisak da se penjete uz zid. Iskreno, mislim da je lakše kada vam je u tom poslu saveznik vrtić, tj. kada taj posao neko zajedno sa vama obavlja tih par sati dnevno. Sve mame kada ulaze u ovaj proces naoružaju se praškom za veš, nakupuju donjeg veša izbace tepihe iz kuće, a onda na kalendaru zaokruže nekih 4-5 dana u kojima će taj proces biti gotov. Sve je pogrešno, odmah da vam kažem. (more…)
Kada upišete dete u vrtić – plašite se adaptacije, zapravo plašite se tog vremena koje provodi neko drugi sa vašim detetom, a da pri tom taj neko nije deo detetovog života od rođenja (kao što su bake, tetke, strine itd). Kada izgurate adaptaciju (kao ja, vrlo traumatično), onda isplivaju sve greške roditeljstva koje ste do tada činili (u mom slučaju prezaštićivanje deteta) , za koje vam niko iz vrtića ne kaže eksplicitno: „ovde si pogrešila“ nego to dođe samo od sebe. Kad progutate roditeljsku sujetu i činjenicu da vrtić ne traži od vas da osamostalite dete da bi vaspitačicama bilo lakše, a i to dođe samo od sebe, onda se susretnete sa jednim od sastavnih činilaca života deteta koje ide u vrtić. Bolesti u vidu: prehlada, blagih upala, zaraznih bolesti i slično. (more…)
Svi smo u životu, makar jednom, prevrnuli očima na konstataciju roditelja, kada nas za nešto kritikuju, pa izgovore rečenicu „ja ovo pričam za tvoje dobro“, zar ne? Isti šablon, ja mogu da primenim na učešće vrtića u sticanju životnih navika mog deteta.
Nakon uspešnog odvikavanja od flašice, zakazala sam individualni razgovor u vrtiću sa vaspitačicama i pedagogom, kako bih u potpunosti shvatila gde grešim i kako dalje da postupam. Gledajući drugu decu koju dovode u vrtić videla sam krajnosti: od dece sa jedva godinu dana bez pelene, do onih za koje mi se čini da će u septembru krenuti u školu – a i dalje su u pelenama; od dece koja su izuzetno mala, a sporazumevaju se verbalno kao odrasli ljudi, do one dece koja imaju 4-5 godina i ne razumem ih ni reč itd. (more…)
Moje viđenje adaptacije na vrtić podrazumevalo je da već u trećoj nedelji imamo dete sa reklame – koje srećno utrčava u vrtić, grli i ljubi vaspitačicu, a meni šalje poljupce sa vrata. Realna slika liči na tu iz moje glave, ali moj unutrašnji nemir liči više na reklame za banke gde klijent prespaja kraj sa krajem da vrati ratu kredita. Dete se jeste adaptiralo pre svega zahvaljući hrabrom tati na dolaske u vrtić. To zaista priznajem i odajem počast i jednom i drugom, jer u ovoj nedelji dete ostaje na spavanju. Vaspitačicine prognoze su da će to proći vrlo glatko, jer moje dete inače spava u tom periodu i kod kuće, te tako, kada smo u toku prošle nedelje dolazili po njega pre spavanja, dešavalo se da već u autu zaspi. (more…)
Posle prve nedelje adaptacije na vrtić, koja je ličila na sportsku utakmicu po broju neočekivanih situacija – tokom vikenda mi se činilo da ćemo kroz drugu nedelju lagano proći, ali već u nedelju uveče me je ponovo uhvatila panika. Tokom spremanja deteta za spavanje, kroz priču smo opet provukli „ A sutra idemo u vrtić“ i dete je iz sveg glasa viknulo „ Neeeeću!“ i počelo da plače. Dakle, opet ću imati neprospavanu noć zbog brige i strepnje. (more…)
Iako sam mislila da će mi poslednji dan u prvoj nedelji adaptacije deteta na vrtić proći mnogo gore – zapravo mi je bilo lakše, jer sam stres zbog detetovog plača prošla sa mužem. Stvarno ne želim da budem jedna od onih osoba koje polove deli na „slabije“ i „jače“, zaista me nerviraju svi ti stereotipi: devojčice brže propričaju/prohodaju, žene lošije voze automobil od muškaraca i slično, ali biti majka je stvarno jedna priča za sebe i ne može se ta uloga stavljati u ravnopravni položaj sa ulogom oca. U našem narodu je čuvena izreka „otac kolac“ za koju verujem da je nastala kao nemogućnost da se objasni očinska objektivnost u odgajanju deteta, ali slažem se da zvuči pregrubo. Svakako, na primeru adaptacije sopstvenog deteta na vrtić spoznala sam u mom mužu tu objektivnost koja iz njega govori „pa šta ako se buni i u toj svojoj borbi plače da istera svoje?“. Dok se kod mene kao majke javlja crvena lampica koja izdaje naređenje „Majko, negde grešiš, dete ti plače – Stani! Stop!“.
Muž i ja smo nakon trećeg dana vrtića imali raspravu u kući koja je ličila na okršaj dve svetske vele-sile. Niko nije hteo da odstupi od svog stava, a bili su potpuno suprotni. On je tvrdio da dete treba da ide u vrtić, da ne želi da raste pored baba i deda, jer da je baba bogom dana za malo dete – priroda bi joj dozvoljavala da ga rodi, dok sa druge strane da su vrtići logori za decu – neko bi ih do sada zabranio. Moj stav bio je da još uvek ne moram da počnem da radim, da sam čitala o tome da su prvih 1000 dana života deteta veoma važni za razvoj, da je moje dete previše emotivno i da u vrtiću preživljava veliki stres zbog toga što mu falim.
Treći dan koje je dete trebalo da provede u vrtiću – u našoj kući počeo je burno. Napravila sam lep doručak i natempirala da muž, dete i ja sednemo zajedno da jedemo. Čim smo seli za sto, dete je reklo:
- Danas ne ladi vutić.
- Radi ljubavi, sad ćemo se spremi… – nisam stigla da završim, a dete je već briznulo u plač.
- Neeeeeeeeeeeću!
- Ali ljubavi, tamo su deca, ima puno igračaka… – ali nisam mogla da nastavim dalje da govorim, pošto je detetov urlik bio toliko jak da sam imala utisak da stakla na prozorima vibriraju.
- Ja neću u vutić, neću da idem tamo! – ponavljao je kao da je programiran. (more…)
Drugi dan u vrtiću protekao je drastično drugačije od prvog, od momenta buđenja, do odlaska na spavanje. Ali da krenem od početka.
Probudili smo se veseli, dete je samo po sebi bilo veselo jer mu je sve bilo potaman, a ja jer sam uspešno preživela prethodni dan i taj boravak u vrtiću. Nije da se nisam zabrinula kako će proteći drugi dan adaptacije, jer mi je osoblje vrtića mi je ulilo poverenje da će sve biti u redu i nisam želela da ubijam sebe u pojam zbog ličnih predrasuda. Spremila sam najukusniji doručak koji smo u slasti pojeli, a onda smo novoupisani „vrtlija“ i ja počeli da pakujemo ranac, birali garderobu, slikali se i na kraju krenuli put vrtića. Slagala bih ako bih rekla da mi je srce lupalo normalno i uravnoteženo, više sam se osećala kao na polaganju vozačkog ispita, ali dobro, svakako je bilo daleko bolje nego prethodni dan.
Kada je osvanuo dan u kom smo trebali da krenemo na adaptaciju u vrtić, moje dete i ja smo bili uzbuđeni. Dete zato što ide tamo gde ima puno dece (tako smo mu objasnili) i igračaka, a ja zato što sam smatrala da sam priču o ličnoj hrabrosti apsolvirala i ponašam se kao da je to moje treće dete koje vodim prvi dan u vrtić. Prilikom upisa, pedagog nam je objasnio da prvi dan dolazimo u vrtić, predajemo dete na vratima vaspitaču, a zatim se okrećemo i odlazimo od vrata. Njihova preporuka je da napustimo objekat u potpunosti i da dođemo nakon 20-ak minuta. Sve je to meni delovalo u redu, jer sam dete i pre toga ostavljala kod baka, tetke itd. na neko kraće vreme (dok odem do prodavnice, apoteke, na kontrolu kod lekara ili slično). (more…)
