Jedan od najtežih zadataka roditeljima, pa čak i onima koji se profesionalno bave vaspitanjem i obrazovanjem, je kako na pravilan način razgovarati sa decom dok su uznemirena.
Uznemirenost su sva ona stanja povećane razdražljivosti, kao što je plakanje, ljutnja, napetost itd. Nauka ističe da je razgovor sa decom dobra metoda. Međutim, kada se nađemo u konkretnim situacijama, shvatamo koliko to ume da bude teško. Ono što otežava ove trenutke je najpre to što odrasli u tim situacijama budu poneseni emocijama. Plač i izlivi ljutnje naročito mogu da utiču na to da atmosfera bude još teža za rešavanje. Više o tome kako da iskontrolišete svoje emocije i zadržate smirenost možete pročitati ovde.
Pre nego što porazgovarate sa detetom, važno je da najpre VI shvatite situaciju. Zaustavite svoj impuls, zastanite na trenutak i zapitajte sebe šta se ustvari desilo. Koji je to „okidač“ izazvao burnu detetovu reakciju? Što češće budete razmišljali na ovaj način shvataćete koji su to trenuci koje vaše dete „izbacuju iz takta“. Na taj način ga bolje upoznajete, što dalje vodi ka kvalitetnijem odnosu sa detetom.
Često se roditelji pitaju: „Šta da mu tačno kažem“? Na ovo pitanje nije lako dati odgovor, jer se deca, kao i odrasli, međusobno razlikuju, te je zbog toga važno da ga dobro poznajete, kao što smo već rekli.
Ipak, postoje pravila koja vode ka uspešnijoj komunikaciji sa detetom. Ova pravila je moguće primeniti i prilagoditi osobinama vašeg deteta.
Postavljajte pitanja
Kada nastupi trenutak pojačane uznemirenosti, roditelji uglavnom reaguju tako što govore detetu šta je potrebno da uradi („Smiri se“, „Hajde ustani“). Praksa pokazuje da oni tada retko postavljaju pitanja u vezi same situacije. Zvuči paradoksalno, jer kada se ovakve situacije dese među odraslima ne reagujemo tako. Pitanjima navodite dete da i ono razmišlja o situaciji. Dok daje odgovor bar na trenutak se smiruje, identifikuje problem („Uzeo mi je igračku“, „Ne mogu da dohvatim..“) i na taj način ste zajedno bliži rešenju. Tako dolazite do razloga uznemirenosti, a napetost gubi svoju snagu.
Ukažite na ono što treba raditi, a ne samo na ono što ne treba
Osim što se retko postavljaju pitanja, često se rečenice koje se upućuju detetu odnose na zabrane. Tako se ne otkriva šta u stvari dete treba da uradi. Drugim rečima, treba ponuditi alternativu nepoželjnom ponašanju. Možete rečenice poput: „Prestani da trčiš“, zameniti sa „Hajde da hodamo polako“; „Nemoj da vičeš“ sa „Hajde da pričamo tiho“ ili „Hajde da šapućemo“.
Fokusirajte se na „krizni trenutak“
U momentima pojačane razdražljivosti, stavite fokus na rešavanje konkretnog problema. Ukoliko vaše dete jako frustrira osećaj žeđi, vežbanje upotrebe čaše možete raditi i u situacijama koje nisu „krizne“. Kada dete dođe do emotivne preplavljenosti insistiranje na samostalnosti i drugim razvojnim zadacima samo će doprineti produbljivanju uznemirenosti. Dakle, izdvojte vreme za to, jer krizni trenutak nije pravi.
Učite svoje dete osnovnim emocijama
Ova strategija se ne odnosi na trenutak kada nastupi problem. Još u ranom detinjstvu mogu se uspostaviti temelji emocionalne inteligencije. Dete može da nauči da prepoznaje osnovna osećanja („Ljut sam“) pa će vremenom razlikovati i složenija. Na primer, frustracija, tuga, razočarenje su neprijatne emocije, ali će osoba dobre emocionalne inteligencije praviti razlike među njima. Kada dete zna kako se oseća, onda će vam to i reći, pa će se izbeći dodatna napetost u otkrivanju razloga frustracije.
Neke osobine ličnosti ( npr. temperament) utiču na to kojom će brzinom i jačinom dete doživljavati uznemirenost. Pogrešno je dete etiketirati kao „nevaspitano“ ili „razmaženo“ ukoliko burnije reaguje u odnosu na svoje vršnjake. Takve reakcije su „alarm“ da treba posvetiti pažnju razvoju samokontrole kod deteta. Dok na tome radite, imajte na umu da je baš detinjstvo period kada je emocionalna inteligencija nerazvijena, pa nemojte postavljati previsoka očekivanja i imajte razumevanja za svog mališana.
