Korak napred-nazad dva: prehlade, prehlade i opet prehlade… kada će više prestati?

Kada upišete dete u vrtić – plašite se adaptacije, zapravo plašite se tog vremena koje provodi neko drugi sa vašim detetom, a da pri tom taj neko nije deo detetovog života od rođenja (kao što su bake, tetke, strine itd). Kada izgurate adaptaciju (kao ja, vrlo traumatično), onda isplivaju sve greške roditeljstva koje ste do tada činili (u mom slučaju prezaštićivanje deteta) , za koje vam niko iz vrtića ne kaže eksplicitno: „ovde si pogrešila“ nego to dođe samo od sebe. Kad progutate roditeljsku sujetu i činjenicu da vrtić ne traži od vas da osamostalite dete da bi vaspitačicama bilo lakše, a i to dođe samo od sebe, onda se susretnete sa jednim od sastavnih činilaca života deteta koje ide u vrtić. Bolesti u vidu: prehlada, blagih upala, zaraznih bolesti i slično.

Kako se dete adaptiralo na vrtić, a ja počela da radim, taman se nekako sve složilo u jedan harmoničan ritam života: odvezemo dete u vrtić, odemo na posao, uzmemo dete iz vrtića i poslepodne provodimo u obavezama, slobodnom vremenu itd.

A onda…

Međutim, nakon mesec dana, dete dobija temperaturu, a ja kao majka dobijam napad panike, jer moje je dete za dve godine ne-vrtićkog života, temperaturu imalo svega dva puta (i to zbog zubića). Šta da radim, trčim u dom zdravlja i lekar kaže: „Vidite ovako, dete je krenulo u vrtić, sada ulazi u jedan period koji, u zavisnosti od deteta, traje od šest meseci do godinu dana u kome se gradi, žargonski rečeno, kolektivni imunitet“. Molim? Ponovite još jednom? Šest meseci, godinu dana? Kakav kolektivni imunitet, pa nije to kolektivna svest o važnosti recikliranja… O čemu je ovde reč, pobogu?

Moja pretpostavka je da je doktor video da gledam u njega kao „tele u šarena vrata“ pa mi je, biranim rečima, objasnio:

  • Gospođo, to nije ništa strašno. Mi smo svi deo nekog kolektiva, samo je stvar da li se u takav oblik života i rada uključimo pre ili kasnije. Verovatno sada razmišljate da ispišete dete iz vrtića i da ga poverite baki na čuvanje, kako ne biste preživljavali usvajanje ovog imuniteta na kolektiv. Ali pazite, vrtić Vam nije obavezan – škola jeste. Ako ne prođete ovo sada sa njegove dve godine, proćićete potpuno isto kada bude imao sedam godina. Ništa neće biti ni otporniji, ni snažniji, ništa.
  • Ali doktore, da Vas pitam, da li mogu nešto da uradim da ga ojačam, da lakše prođe kroz taj period o kome Vi sada pričate?
  • Prodaju se danas razni vitaminski sirupi, decu kljukaju tabletama, kapsulama, vakcinišu ih protiv svega i svačega, ali ako mene iskreno pitate za savet mogu Vam reći samo jedno: pustite dete i njegov organizam da se bori najbolje što ume. To je najbolja zaštita od svega što dolazi.

Izašla sam iz ordinacije pokunjena. Pedijatar koji prati moje dete od rođenja jeste stariji čovek, imam ogromno poverenje u njega, ali istini za volju kako mi dete nije bilo bolesno u protekle dve godine – nismo se nešto mnogo ni viđali osim redovnih kontrola. Ovo sada, pa iskreno, nije mi se dopalo.

Uz savet da dete odmara, pije čajeve, da temperaturu ne skidamo dok ne stigne do 38,5 otišla sam kući i na poslu javila da me neće biti par dana. Bilo me je briga kako će oni tamo da reaguju, jer ako sam dobro shvatila – dete će mi narednih 6-12 meseci biti stalno bolesno. Pozvala sam vrtić i saopštila da mi se dete razbolelo, nakon čega su mi objasnili proceduru: lečimo se kod kuće, kad završimo sa terapijom i oporavkom idemo kod lekara na kontrolu i donosimo potvrdu od lekara da je dete zdravo prilikom povratka u vrtić.

Izgurali smo tu prvu prehladu ili šta god da je bilo u pitanju tako što smo jednu radnu nedelju presedeli kod kuće. Dete je krenulo u ponedeljak u vrtić, ja na posao. U četvrtak zvoni telefon – zovu iz vrtića: „Dobar dan, nemojte ništa da brinete, samo da Vas obavestimo da je Vaš sin dobio temperaturu, videli smo da odbija užinu i da je plačljiv, pa smo mu izmerili i videi da ima 37,7. Dođite po njega ili zovite nekoga kome ste dali ovlašćenje da dođe po dete. On će biti u izolaciji sa sestrom na preventivnoj zdravstvenoj zaštiti“. Što bi rekla moja baka – mašala!

Da sam u kalendaru u dve boje označavala dane u kojima je bio zdrav i išao u vrtić i sve one koje smo presedeli kod kuće sa simptomima povišene telesne temperature i kašlja, curenja iz nosa, konjuktivitisa, povraćanja itd. na prste jedne ruke bih u tom mesecu mogla da prebrojim dane u kojima je bio u vrtiću. Nakon jedno mesec dana kada je sastavio celu nedelju u vrtiću – mužu i meni je došlo da otvorimo šampanjac i da slavimo. Ne treba da napominjem, vrtićke mame to predosećaju, ali već u subotu smo osvanuli sa temperaturom.

A sada…?

Ono što mogu da kažem, kao neko ko je ovaj period ostavio iza sebe, čije dete sada na godišnjem nivou ima izostanaka koliko smo tada imali na mesečnom nivou jeste da je naš doktor u domu zdravlja bio u pravu. Nekih 7-8 meseci smo se vrteli u krug sa prehladama, upalama, preležali smo ovčije boginje i onda, kao neka magija da se dogodila – dobili smo otporno i zdravo dete. Sećam se da je na letovanju, u toku noći dobio temperaturu, koja je do ujutru sama spala, nakon dva dana je počeo da kašlje – sutradan je bio kao nov. Bez lekova, bez vitamina, minerala, suplemenata i slično.

Meni je bilo neverovatno smešno poređenje vaspitačice iz vrtića, ali suštinski ona je slikovito objasnila upravo tu stvar sa kolektivnim imunitetom. Rekla je: „Ako ste nekada počinjali sa vežbama u teretani, sećate se sigurno upale mišića koju ste dobili. Kako ste prelazili da vežbate na neku od sledeće grupe mišića tako su se ti mišići dovodili u upalno stanje. Ko god bi prestao tada da trenira – pa nastavljao za mesec, dva, tri, iznova bi prolazio kroz sve te upalen procese. Međutim, kada se jednom susretnete sa upalom, pa joj se suprotstavite, nastavite da vežbate – vaši mišići se više ne dovode u upalni proces. Navikli su se. Tako je i sa imunitetom dece u kolektivu.“

U sledećem blogu: „Odvikavanje od pelena – zašto je toliko teško?“