Polazak deteta u vrtić u epizodi: „Treći dan u vrtiću – ustati ili odustati”

Treći dan koje je dete trebalo da provede u vrtiću – u našoj kući počeo je burno. Napravila sam lep doručak i natempirala da muž, dete i ja sednemo zajedno da jedemo. Čim smo seli za sto, dete je reklo:

  • Danas ne ladi vutić.
  • Radi ljubavi, sad ćemo se spremi… – nisam stigla da završim, a dete je već briznulo u plač.
  • Neeeeeeeeeeeću!
  • Ali ljubavi, tamo su deca, ima puno igračaka… – ali nisam mogla da nastavim dalje da govorim, pošto je detetov urlik bio toliko jak da sam imala utisak da stakla na prozorima vibriraju.
  • Ja neću u vutić, neću da idem tamo! – ponavljao je kao da je programiran.

Pogledala sam u muža koji je privodio doručak kraju i ponašao se kao da doručkuje sam u miru i tišini. Ništa, ni obrvu nije podigao, dok sam ja imala utisak da mi para šišti kroz uši kao na ekspres loncu. Ispod stola sam ga zgazila, na šta je on nezainteresovano prokomentarisao: „Ovo si sama napravila, ja sam ti govorio da treba ranije da ga upišemo, bilo bi mnogo lakše.“. U sebi sam pomislila „Hvala ti, mnoooogo si mi sada pomogao tim komentarom“, ali nisam ništa rekla, samo sam ustala i uzela dete u naručje da ga smirim. Mislim da mi ništa nije teže palo tog dana nego kada me je obgrlio rukicama oko vrata, naslonio glavu na moje rame i duboko uzdahnuo.

Otišli smo u dnevnu sobu, sela sam na pod i stavila dete naspram sebe, zatim sam mirnim tonom pitala:

  • Zašto ti se ne dopada vrtić?
  • Da – rekao je iako sam drugačije koncipirala pitanje.
  • Dobro mili, ali zašto ti se ne sviđa vrtić? Jesi li video koliko dece tamo ima i kako se svi igraju?
  • Da.
  • Pa hajde da se spremimo i da idemo, drugari jedva čekaju da dođeš da se igraju sa tobom.
  • Da. – rekao je, ali je nastavio da gleda u mene kao da sam pitala nešto što nema veze sa ovom temom.

Ustala sam i krenula da se spremam, da spremam dete, dok je muž mahnuo sa vrata i rekao da se vidimo popodne, a zatim je prišao svom nasledniku, poljubio ga u teme i šapnuo mu: „Majstore, budi dobar, pa popodne idemo da peremo auto u perionici, važi?“, na šta je mališa oduševljeno razvukao osmeh preko celog lica i klimnuo glavom. Priznaću, bila sam ljubomorna što je njihov odnos bio nekako mnogo jednostavniji.

Vozili smo se do vrtića glupirajući se u kolima, odvrnuli smo muziku, komentarisali pojave koje su nas okruživale. Sva čarolija je prestala kada smo se parkirali ispred vrtića. Dete je počelo da plače iz sveg glasa i da govori „Maaaamaaaaa neeeeeću!“. Uhvatila sam se obema rukama za volan i pogledala pravo, a onda sam ugledala onu mamu koju sam upoznala u parku, koja adaptira svoje treće dete, kako ulazi u vrtić sa detetom, koje je uplakano, ali hoda bez ikakvog otimanja. Mama joj je nešto govorila, ali nije delovala ni najmanje uzrujano, za razliku od mene koja sam izgledala kao da me pregazio brzi voz.

I ako sam mislila da ću dete teško izvaditi iz auta, nije bilo strašno, međutim čim smo zakoračili u vrtić počeo je da me gura rukama i da plače iz sveg glasa. Pogledala sam devojku na prijemu i upitala je: „Šta sada da radim!?“, na šta je ona rekla: „Ne brinite, pomoći ću Vam.“ i krenula je sa nama uz stepenice. Imala sam utisak da će mi dete ispasti iz naručja koliko se otimao i drao. Samo jednom sam doživela ovu scenu, a to je kada sam ga vodila da primi vakcinu pre izvesnog vremena. Ovo nije bilo moranje kao vakcina, pa sam u trenutku pomislila da je najbolje da se vratim kući i da odustanem od vrtića. Stigli smo do ormarića i devojka sa prijema mi je pomogla da obujemo dete, obraćajući se njemu isključivo frazama „uuuuh bre što si se od jutros naljutio“ ili „bićeš ti neki operski pevač, šta misliš“. Ja sam bila očajna, osetila sam da mi vrelina izbija iz tela, ruke su počele da mi se tresu, jer se detetov plač sve više pojačavao, a znala sam da tek sledi najteži korak. Trebalo je dete u takvom stanju predati vaspitačici na vratima, tako da sam se dovela u situaciju koja se obično javi u vidu dileme prilikom zvonjenja jutarnjeg alarma – ustati ili odustati.

Nakon preobuvanja, uzela sam dete u naručje i krenula ka jaslenoj sobi. Čim sam ga uzela u ruke, čvrsto me zagrlio i umirio se, ali sam osetila kako mu srce lupa izuzetno jako. Prilazeći vratima sve glasnije sam čula plač iznutra, a nakon kucanja i otvaranja vrata mogla sam da vidim dvoje uplakane dece koja ne žele da se odvoje od vrata i dve vaspitačice koje ne odaju utisak da su i najmanje uznemirene. Starija vaspitačica je bila posvećena toj uplakanoj deci, pa je pružila ruke prema meni i uzela moje dete koje je u tom trenutku počelo da plače najstrašnije do tada. Zatim je zatvarajući vrata rekla: „Vidimo se za 45 minuta, doviđenja mama“.

Smatrala sam da je to najteži trenutak u mom životu. Vrele suze su počele da mi se slivaju niz obraze i činilo mi se da pored uplakane dece neko treba i meni da pruži pomoć i podršku. Šta ako me dete zamrzi što sam ga ostavila tu gde on ne želi da bude, šta ako izgubi veru u mene jer me očajnički doziva, a ja izlazim na vrata i idem negde, ko zna gde? Iz ugla zdravog razuma, da li jednoj majci može išta da bude ispred deteta? Briga me i za posao i za sve, on je još uvek mali za vrtić – sve sigurnija sam bila da je to jedini ispravan sud koji postoji. Neka danas ovo ovako prođe – ja sutra dete ne dovodim u vrtić.

Po donošenju odluke da odustajem od vrtića, bilo mi je lakše. Mislima sam slala poruke detetu: „Izdrži danas i izvini dušo moja, neće tebe mama više ostavljati u vrtiću. Kada budeš bio veći pa sam poželiš da ideš u vrtić – mama će te upisati“. U tim mantrama prošlo je 45 minuta i bila sam ponovo ispred vrata jaslene sobe. Bilo je čudno to što se ništa nije čulo, bukvalno je bio muk pred vratima. Pokucala sam – ništa. Otvorila sam vrata i ugledala pospremljenu praznu sobu. Onda sam videla zakačen papirić pored vrata na kome je pisalo Potražite nas u dvorištu“.

Prilazeći staklenim vratima od dvorišta videla sam mog mališana kako kredom piše po betonskom zidu zajedno sa nekom devojčicom. Smeje se. Ona dva deteta koja su plakala pored vrata – bila su u kućici i igrala su se. Vaspitačica od jutros me spazila, prišla da mi kaže da je sve bilo u redu, a zatim je pozvala dete po imenu. On se okrenuo, bacio kredu i potrčao mi u zagrljaj. Na pola puta mlađa vaspitačica je čučnula ispred njega i zamolila ga da kredu vrati u kutiju predviđenu za krede. Ne skidajući pogled sa mene, poslušao je vaspitačicu, zbog čega sam se veoma pozitivno iznenadila. Zatim sam pogazila ono pravilo da ne grlim jako kako ne bih poslala poruku da ga spašavam od nečeg ružnog i opasnog, ali bilo je jače od mene. Vaspitačica je zamolila da joj dečko „baci kosku“ što je on sa malo oklevanja uradio, zatim smo mahali drugarima i krenuli ka kući.

Vaspitačica je uz pozdrav rekla da se sutra družimo u istom terminu. Rekla sam „važi“, a u sebi sam pomislila „ma važi“. Nisam ni slutila da će biti onako kako sam rekla, a ne onako kako sam mislila.

U sledećem blogu: Polazak deteta u vrtić u epizodi „Četvrti dan adaptacije u vrtiću – ili: tate su zakon?“