Vrtić je moj prijatelj!

Svi smo u životu, makar jednom, prevrnuli očima na konstataciju roditelja, kada nas za nešto kritikuju, pa izgovore rečenicu „ja ovo pričam za tvoje dobro“, zar ne? Isti šablon, ja mogu da primenim na učešće vrtića u sticanju životnih navika mog deteta.

Nakon uspešnog odvikavanja od flašice, zakazala sam individualni razgovor u vrtiću sa vaspitačicama i pedagogom, kako bih u potpunosti shvatila gde grešim i kako dalje da postupam. Gledajući drugu decu koju dovode u vrtić videla sam krajnosti: od dece sa jedva godinu dana bez pelene, do onih za koje mi se čini da će u septembru krenuti u školu – a i dalje su u pelenama; od dece koja su izuzetno mala, a sporazumevaju se verbalno kao odrasli ljudi, do one dece koja imaju 4-5 godina i ne razumem ih ni reč itd.

Shvatila sam, mada nisam otkrila toplu vodu, da definitivno jeste „do deteta“ (jer je svako dete različito), ali mnogo više je „do roditelja“. Nevoljno, ali sam priznala sebi da je više do roditelja nego do deteta upravo na sopstvenom primeru. Da sam JA imala volje da donesem odluku i odviknem dete od flašice, ne bi morao vrtić da mi suflira šta treba da uradim. Tačno je da sam prvo pomislila i to da „vaspitačice žele da im ja olakšam posao“ time što ću dete naučiti da samo jede, pije, oblači se i svlači se, ali suštinski kako malo duže idemo u vrtić – vidim da u toj grupi ima i starije dece koja nisu savladala neke od tih koraka osamostaljivanja. Tada sam, suštinski, i shvatila glavnu odliku vrtića: vaspitači će predložiti neki „korak napred“ u razvoju deteta onda kada shvate da je dete sposobno da taj korak napravi, a vaspitačko osoblje je neprikosnoveni profesionalni kadar koji retko kada greši u proceni. Zato sam i otišla na razgovor da čujem šta imaju da mi kažu.

Kako smo se već upoznali i zbližili, izbegli smo suvoparnu formalnost oko započinjanja razgovora. Prvo što mi je vaspitačica naglasila je da smo najbolju moguću stvar učinili detetu time što smo ga upisali u vrtić, jer je on vrlo društven, otvoren za komunikaciju, rad i igru. Ono što me je iznenadilo bilo je to što je o mom detetu pričala kao „efektu na grupu“, a ne obrnuto. Dakle, nije pričala šta je to sve novo kod mog deteta u ponašanju, već šta je on kao takav uneo u grupu, pa tako dva dečaka sa kojima je ostvario najbolji odnos su znatno mnogo proširila vokabular rečima koje koristi moj sin. Takođe su primetili da su devojčice kockice počele da slažu po bojama (moj sin to radi od kad je počeo da se igra sa kockama: prvo koristimo npr. sve bele, pa sve plave, pa crvene itd.) i isti princip primenjuju kada se posprema soba. Bilo mi je drago, zaista me neka toplina obuzela zbog činjenice da se dete lepo uklopilo i da se socijalizuje na pravi način sa vršnjacima.

Kada smo prešli na polje „problema“ vaspitačica je vrlo pohvalila stav mog muža koji je preuzeo adaptaciju na sebe, jer se videlo da ja to ne mogu da izdržim, tj. da mi to izuzetno teško pada. Tada su se vaspitačice složile da su bile u strahu da sutradan u vrtić ne dođe baka – jer bi se to sigurno završilo katastrofalno, jer su bake daleko emotivnije i ratobornije nego majke. U sebi pomislih da bi im bilo sto puta lakše da je došla moja mama kod koje je sve „ajde ajde možeš ti to“, ali tata je pobrao pozitivne komentare. Ono što mi se dopalo i što je suštinski promenilo moja uverenja o vrtiću, jeste činjenica da vrtić ne ukalupljuje decu, da ne želi da ih uniformiše, a onda vaspitačice piju kafu i gledaju kako se deca igraju. Toliko truda ulažu u sve što rade, crtaju, boje, idu u šetnje, sade cveće, prave igračke, prave žurke, obeležavaju praznike… ma nema šta ne rade, ali pored svega toga decu osamostaljuju i uče ih da budu dobri i vredni ljudi. Vaspitačica je sva moja uverenja o vrtiću srušila sledećim rečima:

  • Vi možda mislite da mi želimo da Vaše dete nauči da koristi nošu ili wc šolju da bi se mi pohvalili kolegama u drugom vrtiću ili da bi sebi smanjile posao, ali verujte da grešite. Nas bi, suštiski, trebalo da bude baš briga – pelene kupujete Vi, plaćate ih, donosite nama, a mi isto posla imamo da li menjamo pelenu ili brišemo dete nakon nužde. Još nam je lakše kad su u pelenama, menjamo ih po nekoj svojoj dinamici, a deca koja ne koriste pelene samo u jednom trenutku priđu i kažu da im se ide u wc. To znači da ja kao vaspitač prekidam to što radim do tog momenta i vodim dete da obavi šta ima. Ono što je glavno, ja sam sa Vašim detetom 4-5-6 sati i meni bi trebalo da bude svejedno da li dete koristi pelene ili ne, da li ume samo da jede ili ne, ono je moja briga par sati – a Vama ceo život. Danas neće da pije na šolju, sutra neće da skine pelene, prekosutra neće želeti da nauči da čita i da piše – nije li to problem za roditelja pre nego za mene?

I zaista, žena je sve bila u pravu. Prezaštićivanjem deteta – ja ga unazađujem, ja ga činim inferiornim u odnosu na grupu kojoj pripada ili će pripadati. Vrtić nije obavezan, ali škola jeste. Šta ću raditi sutra kada ne bude hteo da nauči da čita i da piše – hoće li mi krivac biti škola ili ja koja imam stav „ali on je još mali za tako nešto“?

Shvatila sam da ničeg zlonamernog nema u konstataciji i predlogu vaspitača „hajde sada da skinemo pelene“ ili „hajde sada da poboljšamo verbalno izražavanje deteta“, jer oni boraveći sa detetom vide i znaju da li je dete spremno na pomeranje korak napred ili ne. Mi kao roditelji smo tu da zasučemo rukave i sledimo njihove savete, jer oni nam nikada neće poželeti loše i nikada nas neće motivisati da radimo nešto nažao za dete. Naprotiv.

U sledećem blogu: „Korak napred-nazad dva: prehlade, prehlade i opet prehlade… kada će više prestati?“