Polazak deteta u vrtić u epizodi: „Četvrti dan u vrtiću – ili tate su zakon”

Muž i ja smo nakon trećeg dana vrtića imali raspravu u kući koja je ličila na okršaj dve svetske vele-sile. Niko nije hteo da odstupi od svog stava, a bili su potpuno suprotni. On je tvrdio da dete treba da ide u vrtić, da ne želi da raste pored baba i deda, jer da je baba bogom dana za malo dete – priroda bi joj dozvoljavala da ga rodi, dok sa druge strane da su vrtići logori za decu – neko bi ih do sada zabranio. Moj stav bio je da još uvek ne moram da počnem da radim, da sam čitala o tome da su prvih 1000 dana života deteta veoma važni za razvoj, da je moje dete previše emotivno i da u vrtiću preživljava veliki stres zbog toga što mu falim.

Otišli smo na spavanje, bez reči, bez pozdrava, bez „jutro je pametnije od večeri“.

Osvanuo je četvrti dan u kome je dete trebalo da bude 45 minuta u vrtiću, ali sam ja odlučila da od dalje adaptacije odustajemo, da ću odbiti ponudu za posao, ne mareći za moguće posledice takve odluke.Međutim, kada sam otvorila oči čula sam moje momke iz dnevne sobe kako pregovaraju oko obuvanja čarapa.

  • Sine, ajde da ti pomognem da obuješ čarape.
  • Oćem ovu i ovu.
  • Važi.
  • Nisu icte.
  • Nema veze što nisu iste, ako se tebi tako sviđa.

Bilo mi je to čudno iz dva razloga: prvo je taj što moj muž u ovo vreme uglavnom napušta kuću i odlazi na posao, dok sa druge strane – dete u ovo doba jutra spava, osim ako nije vanredna situacija. Logika mi kaže da ne postoji šansa da je ovog jutra vanredna situacija, a da me muž nije probudio. Ali zašto se onda njih dvojica oblače u dnevnoj sobi?

Provirila sam kroz vrata i videla da na stočiću stoji ranac za vrtić u koji moj muž ubacuje neke stvari, da dete sedi na trosedu u pidzami sa obuvenim različitim čarapama, a da pored njega stoji trenerka i majica. Upitala sam:

  • Vi se spremate negde da idete?
  • Da, da, mi smo veliki momci i spremamo se za vrtić – odgovori moj muž. U tom momentu pogledala sam u dete koje se namrštilo, ali nije imalo nikakvih dubljih reakcija.
  • U vrtić kažeš? – namerno sam naglasila reč vrtić ne bih li izazvala reakciju kod deteta.
  • Da, mama, zašto se čudiš? Sva dobra deca idu u vrtić i tamo se lepo druže, igraju se, idu u dvorište…
  • Ok, pričekajte i mene da se obučem.

Muž je zamnom ušao u kupatilo i rekao mi da će on sam odvesti dete u vrtić, da je uzeo slobodan dan i da ne treba da idem sa njima. Veoma me uznemirila ta činjenica, pogotovo što znam kakva drama se sinoć odigrala između muža i mene. Ne razumem, on je odlučio da uzme stvar u svoje ruke, da me isključi iz cele priče i da mi stavi do znanja kako sam loša majka? Smatrala sam da je ovo direktna uvreda na moj račun, baš u ovom trenutku kada sam vrlo ranjiva zbog tog polaska u vrtić. Šta je toliko teško shvatiti da je dete malo i da nije sada vreme za vrtić? Na kraju, ipak sam prihvatila taj njegov sulud plan i dozvolila mu da ide u vrtić, neka se sam uveri u sve što sam rekla, neka na svojoj koži oseti koliko je teško ostaviti dete na vratima pored kojih dvoje dece plače i doziva mamu.

Teška srca, ali ne pokazujući da su meni dešava tornado naleta emocija, ispratila sam momke u vrtić. Muž je sve vreme pričao kako su u vrtiću drugari, kako tamo ima puno igračaka, kako će ići u dvorište na tobogan,, na šta je dete samo govorilo „da“. Kroz prozor sam ispratila prizor ulaska u auto, ali nisam videla ni suze ni otimanje, ni bilo šta što bi ukazalo na odbijanje deteta.

Nakon pola sata odlučila sam da pozovem muža i da pitam šta se dešava, ali on mi se nije javljao. Računala sam da će za još pola sata stići kući pa ću se i sama uveriti u to kako je prošao četvrti dan u vrtiću. Tako je i bilo, muž me pozvao telefonom i rekao mi da siđem u auto, što sam i učinila.

Dete je sedelo pozadi, sa rumenim obrazima i očima za koje se vidi da su bile suzne pre izvesnog vremena, ali kada me ugledao osmehnuo se i povikao „mamaaaa“, na šta je moj muž sa oduševljenjem rekao „doooošla nam je mama, idemo sada na sladoled“. U celoj priči, meni ništa nije bilo jasno, ali sam se suzdržala da odmah pitam šta se desilo u vrtiću.

Otišli smo u obližnji park i nakon što smo zajedničkim snagama savladali obećani sladoled, pitala sam muža:

  • I? Hoćeš li mi reći svoje utiske iz vrtića?
  • Ma bilo je super, opusti se.
  • Super? Šališ se? Niste ni bili u vrtiću?
  • Naravno da jesmo.
  • Pa jel plakao?
  • Jeste malo, na ulasku i to je to. Kada sam došao po njega, bili su napolju, trčao je za onim balončićima od sapunice. Vaspitačica kaže da je bio dobar, sutra ostaje na užini.
  • Ne razumem baš najbolje…
  • Nema šta da razumeš, napravila si dramu od polaska u vrtić i tu energiju si prenela na dete. Ja sam ga danas probudio, obukao, videla si da smo u miru otišli u vrtić, nisam dramio ja, pa nije ni on. Pokazao sam mu da je to najnormalnija stvar, on ide u vrtić, mi idemo na posao i to je to.
  • Znam, ali plakao je…
  • Plače i kada neće da se kupa, a šta mi treba da uradimo – da ga pustimo da ide prljav okolo i da se razboli, zato što, molim te lepo, on plače?
  • Ne, ali…
  • Nema ali. Ti ako ne želiš da radiš – ne moraš, ali dete će ići u vrtić i tačka. Za njega nema boljeg mesta – da bude okružen decom i odraslima koji su se školovali za rad sa decom, u prostoru koji je prilagođen njegovim potrebama, da ima ritam dana u kome će biti u dvorištu, jesti raznovrsno, spavati optimalno dugo… ima li šta bolje za dete od toga?
  • U pravu si, nema, samo molim te pokušaj da me razumeš.
  • Ovde nije akcenat na tebi, nego na detetu. Sutra ako hoćeš možemo zajedno da ga vodimo u vrtić, ali zaboravi ideju da je on mali i da ćemo sada odustati od adaptacije. U redu?
  • U redu.

Uživali smo u tom danu koji smo proveli zajedno, u kome sam ja pred odlazak na spavanje pitala „Hoćemo li sutra u vrtić?“, na šta mi je dete reklo: „Ne, idemo u sagoled“. Moj muž je tada rekao: „Prvo idemo u vrtić, zatim idemo na sladoled, dogovoreno?“ i dete je odgovorilo potvrdno.

 

U sledećem blogu: Polazak deteta u vrtić u epizodi „Peti dan u vrtiću – ili: zajedno ćemo pobediti sve?“