Polazak deteta u vrtić u epizodi: “Drugi dan-ništa nije onako kako izgleda”

Drugi dan u vrtiću protekao je drastično drugačije od prvog, od momenta buđenja, do odlaska na spavanje. Ali da krenem od početka.

Probudili smo se veseli, dete je samo po sebi bilo veselo jer mu je sve bilo potaman, a ja jer sam uspešno preživela prethodni dan i taj boravak u vrtiću. Nije da se nisam zabrinula kako će proteći drugi dan adaptacije, jer mi je osoblje vrtića mi je ulilo poverenje da će sve biti u redu i nisam želela da ubijam sebe u pojam zbog ličnih predrasuda. Spremila sam najukusniji doručak koji smo u slasti pojeli, a onda smo novoupisani „vrtlija“ i ja počeli da pakujemo ranac, birali garderobu, slikali se i na kraju krenuli put vrtića. Slagala bih ako bih rekla da mi je srce lupalo normalno i uravnoteženo, više sam se osećala kao na polaganju vozačkog ispita, ali dobro, svakako je bilo daleko bolje nego prethodni dan.

Stigli smo ispred vrtića i očekivala sam neku negativnu detetovu reakciju, ali nije je bilo. Ponašao se kao kada se parkiramo ispred prodavnice, benziske pumpe ili bilo čega drugog prema čemu nema razvijene emocije. Ušetali smo u zgradu vrtića, vaspitačica na prijemu nas je pozdravila, a moje dete je mahnulo rukom. Bila sam iznenađena, jer sam smatrala da je on previše mali da bi na osnovu jednog boravka od pola sata razvio potrebu da mahne rukom nekome iz te ustanove. Prilikom obuvanja kod ormarića nije bilo otpora, štaviše, dete je veselo posmatralo šarene ormariće, sa plafona su visili neki papirni oblaci u koje je gledao, pokazivao mi rukama i objašnjavao na nekom svom jeziku da odatle pada kiša. Nakon obuvanja uzela sam ga u naručje i nosila do vrata sobe, a onda sam se setila da je to greška, bar su mi tako rekli na onom razgovoru pred upis, jer to znači da će vaspitačica po otvaranju vrata morati da ga uzme iz mog naručja, a to je za dete traumatičnije nego da samo ušeta u sobu. Ali nekako, mi majke taj rastanak u adaptaciji doživljavamo kao da te naše „bebe“ ostavljamo zauvek nekim potpunim strancima pa imamo potrebu da ih nosimo, da ih iz samo nama znanih razloga stegnemo malo snažnije, da ih mirišemo, da ih ljubimo i slično. Dete je pokucalo na vrata, iznutra je otvorila ona starija vaspitačica, meni je namignula i pokazala palac na gore koji je trebalo da mi znači „sve je super“, a moje dete samo je ušetalo. Zatim su se vrata zatvorila i ja sam ponovo ostala sama sa sobom, svojim strahovima i strepnjama.

Silazeći u prizemlje, čula sam dečiji plač. Učinilo mi se da je u pitanju devojčica, a onda sam bila sigurna da je moje dete, pa sam krenula ponovo ka vratima jaslene sobe. Stala sam ispred vrata i unutra čula vaspitačicu koja govori „gore, gore, gore ruke“, zatim „beremo jabuke, beremo ih da ih jedemo, dohvati sve jabuke… bravooo!“ i shvatih da je dečiji plač dopirao iz neke druge prostorije. Odahnula sam, nije on! Opet sam krenula niz stepenice, ali negde pri dnu stepenica opet sam čula plač i gotovo iz mesta sam se okrenula da se vratim gore, na šta me je vaspitačica na prijemu upitala:

  • Jeste li nešto zaboravili, mogu li da Vam pomognem?
  • Ne, ne, čini mi se da moj sin plače…pa sam mislila da se vratim…da proverim.. – rekoh nespretno.
  • Nemojte to da radite, samo otežavate i sebi i detetu. Sve i da je Vaše dete počelo da plače, morate mu dati priliku da se adaptira. – prišla mi je, uhvatila me pod ruku i nastavila – Smirite se, biće sve u redu. Vaše dete je super heroj, ali nije ništa bolji ili gori od sve dece koju smo za prethodnih pet godina ovde adaptirali. Dole niz ulicu imate kafić, popijte kafu ili čaj, pa se vidimo za 30 minuta, u redu?“.

Nisam rekla ništa, samo sam klimnula glavom, a oči su mi bile pune suza. Bila sam gotova da se raspršim u hiljadu delova. Izašla sam iz vrtića, sa odlukom da pronađem neku klupu i sačekam tih pola sata, jer nisam bila u stanju da vozim auto, a ne iskreno ne znam ni gde bih otišla. Biću iskrena i reći ću da sam tada pomislila da bi bilo divno kada bi me pozvali iz vrtića i rekli da on mnogo plače, da je dobio temperaturu i da moram hitno da ga vodim u bolnicu. To bi bio dovoljan razlog da odustanemo od vrtića i ćao! Odlučila sam da pozovem moju mamu i da se emotivno raspadnem pred njom, ona je majka – ona mora da me razume. Bila je u velikoj gužvi i nije imala vremena da sluša moje jecanje i šmrktanje, već mi je rekla: „Odrasla si osoba, uzmi se u pamet! Ostavila si zdravo i pravo dete u vrtiću, pa šta ako plače! Šta misliš, kako je onoj majci koja ostavlja dete u bolnici, pred čijim očima se zatvaraju vrata operacione sale. Daj molim te, ne drami, otiđi negde na kafu i misli na nešto lepo!“. Kakav hladan tuš!

Šta se dešavalo samnom narednih pola sata – ne znam. Ali moja majka je bila u pravu, napravila sam dramsko delo u tri čina od adaptacije deteta na vrtić, samo što nekako nisam mogla emotivno da se pomirim sa tim, možda ne dovoljno dobro kao druge majke, a jedna od njih sela je na klupu do mene i pitala me da li imam upaljač. Dala sam joj upaljač, a kada me pogledala pitala me da li sam dobro. Ispričala sam joj da mi je dete danas drugi dan na adaptaciji u vrtiću i da mi to, eto, teško pada. Ona se osmehnula i rekla mi: „I moje dete je na adaptaciji, nama je četvrti dan, ali nemoj da tuguješ, videćeš za mesec dana kako će ti sve ovo biti smešno“. Nisam odolela da je ne pitam kako je tako smirena, a ona mi je rekla da je njoj to treće dete i da je sa prvim bila ista kao ja sada. Sa drugim detetom je sve to mnogo lakše, a sa trećem se i ne oseti. Tad shvatih da sam ja treće dete u porodici i da me majka malopre onako ohladila možda zato što je već sve ovo proživela sa starijim unučićima. Bila sam zahvalna ovoj adaptirajućoj mami nakomentaru, izmamila mi je osmeh na lice, umirila me zaista.

Usput, dok smo hodale do ulaza u vrtić, rekla mi je da iz njenog ugla ne postoji bolje mesto na svetu za dete od vrtića i da ne budem šašava da odustanem od vrtića, da stegnem zube i preguram adaptaciju. Lako je to reći…

Otišla sam po dete, izvela ga je opet mlađa vaspitačica kao juče i rekla da je negde posle desetak minuta počeo da plače, ali da ga je ona animirala, pozivala u igru sa drugom decom i da mu je nudila igračke. Ništa nije davalo rezultete osim šarenog testa, sa kojim se lepo zaigrao nekoliko minuta, a onda je opet bio malo uznemiren. U svakom slučaju, odlično! „Molim, odlično?“ upitah. Vaspitačica se osmehnula i rekla mi da je to sve manifestacija klasične adaptacije i da ne brinem. Takođe, rekla mi je da sutra dođemo deset minuta ranije. Rekla sam da je to u redu, ali nije mi bilo jasno, dete je danas plakalo i umesto da se smanji vreme boravka u vrtiću – ona mi kaže da dođemo ranije.

Htela sam da se oglušim na jučerašnji savet i da ne cmačem i ne grlim dete, ali taman kada sam krenula to da radim opazih mamu iz parka čija ćerka je bila bleda sa crvenim uplakanim očima. Obuvala joj je patike i govorila „pa doooobro, danas si malo plakala, ali sutra će biti bolje, jesi li videla koliko ima drugara u sobi?“. Kada je izgovorila da će sutra biti bolje – devojčica je briznula u plač, ali mama je nastavila sa pitanjem o tome da li je videla kako ima mnogo drugara u grupi, kao da dete nije odreagovalo bilo kako. Odlučila sam i ja da ohrabrim svoje dete, čije su sve brige prestale mojim dolaskom po njega, opet je komentarisao papirne oblake i ormariće. Mahnuo je devojčici na drugom kraju ormarića, čiju sam mamu upoznala u parku, ali ona to od suza nije videla.

Ostatak dana provela sam u ulozi dobre vile, ispunjavajući želje svom mezimcu. Znam, nije trebalo tako, ali to je bilo jače od mene.

U sledećem blogu: Polazak deteta u vrtić u epizodi „Treći dan adaptacije u vrtiću – ili: ustati ili odustati?“