Polazak deteta u vrtić u epizodi: “Prvi dan u vrtiću”

Kada je osvanuo dan u kom smo trebali da krenemo na adaptaciju u vrtić, moje dete i ja smo bili uzbuđeni. Dete zato što ide tamo gde ima puno dece (tako smo mu objasnili) i igračaka, a ja zato što sam smatrala da sam priču o ličnoj hrabrosti apsolvirala i ponašam se kao da je to moje treće dete koje vodim prvi dan u vrtić. Prilikom upisa, pedagog nam je objasnio da prvi dan dolazimo u vrtić, predajemo dete na vratima vaspitaču, a zatim se okrećemo i odlazimo od vrata. Njihova preporuka je da napustimo objekat u potpunosti i da dođemo nakon 20-ak minuta. Sve je to meni delovalo u redu, jer sam dete i pre toga ostavljala kod baka, tetke itd. na neko kraće vreme (dok odem do prodavnice, apoteke, na kontrolu kod lekara ili slično). 

 

Ne mogu da budem neiskrena pa da kažem da je prvi dan protekao traumatično za dete, ali isto tako ne mogu da ne budem iskrena pa da ne kažem da sam tih 20 minuta plakala u parkiću ispred vrtića, sakrivajući suze od same sebe. Dugo mi je trebalo da shvatim šta mi se zapravo dogodilo, ali sigurna sam da je zaključak do kog sam došla ispravan. Stvar je u tome što kada mama ostavi dete na čuvanje kod bake, tetke, ujaka, komšinice, pa čak i dadilji – ta ista mama ima pravo da pozove hiljadu puta i pita šta radi dete, da li je pojelo ono što je ostavila, da li je zaspalo itd. U situacijama kada nekome poverite dete na čuvanje – taj neko će pozvati da pita šta da radi u situaciji kada dete plače, odbija hranu ili mu je povišena temperatura, dok u vrtiću toga nema. U parkiću sam plakala zato što sam se osećala kao da sam ostavila dete nekoj nepoznatoj ženi, okrenula se i otišla srušivši sve mostove za sobom. U neku ruku kao da sam napustila sopstveno dete. Znam, to je samo 20-30 minuta, ali opet je to vrlo traumatično za mene. I ako mnoge mame te prve dane adaptacije provode u strahu da li njihovo dete plače, ja nisam imala taj problem. Znala sam da je moj sin utrčao u grupu kao što utrči u igraonicu ili u park, jer voli decu, boje, galamu, ali nisam mogla da se otrgnem tom osećaju da sam se upravo ukrcala na prekookeanski brod – a imam morsku bolest. Sad sam tu gde sam, nazad nema, a kako ću dalje ne znam ni sama.

 

Nakon iskorišćenih 20 minuta, i beznađa u glavi, uputila sam se nazad ka vratima vrtića. Po dogovoru, javila sam se devojci na prijemu koja je otišla na sprat, očekujući da će u povratku doći sa mojom detetom. Na opšte iznenađenje, došla je vaspitačica bez deteta. Ne znam kako me je „pročitala“, ali rekla mi je da nema razloga da budem uznemirena, da je dete sasvim lepo reagovalo prvi dan i da ne pokazuje bilo kakve znake tuge ili brige. Međutim, na moje pitanje zašto ne mogu da ulazim u grupu sa njim prvih nekoliko dana, vaspitačica koja u tom trenutku ima godina radnog staža koliko ja života ukupno, kaže mi da se u njihovom vrtiću taj model pokazao kao veoma loš – adaptirana deca se uznemire, počinju da plaču i dozivaju svoje mame, dete koje se adaptira se veže za mamu i ne interesuje se ni za decu, ni za vaspitača, ni za sadržaj u sobi ili dvorištu. A onda opet dolazimo u poziciju da dete ostaje samo u grupi i trauma je za njega još veća. Iskrena da budem, taj razlog mi je zvučao sasvim razumno, ali ipak. IPAK!

Vaspitačica mi je rekla da se dete lepo uklopilo, da se zainteresovalo za neke kocke koje je slagalo, da su mu deca iz grupe prilazila i da je on bio radostan. U jednom momentu je gledao po sobi, možda tražeći mene, ali nije se uspaničio, nastavio je da slaže kocke što i sada radi. Objasnila mi je da će ona sada da se vrati u grupu, a ja ću za minut-dva pokucati na vrata, sačekati da iznutra neko otvori i da prilikom uzimanja deteta nemam izlive emocija, već da ga uzmem za ruku, povedem do ormarića, da pričam sa njim, ali bez nekih jakih zagrljaja, preteranog ljubljenja i slično. U tom momentu sam se pitala da li mi je žena pročitala misli, jer sam planirala upravo to da uradim, ali sam iskoristila priliku da pitam zašto to da ne radim. Vaspitačica mi je objasnila da ću na taj način detetu poslati poruku da sam ga „spasila/izbavila“ od nečeg strašnog i opasnog, a ono ne treba da stiče takvu sliku o vrtiću. Upisala sam još jedan poen u korist vaspitačice, jer mi situaciju nije objasnila nekim stručnim terminima, koji su meni daleki i nepoznati, ali zvuče uverljivo. U tom momentu javio mi se neki unutrašnji glas koji mi je diskretno rekao „nema razloga da budeš toliko nepoverljiva, ova žena pred tobom je izabrala ovaj poziv kao svoju profesiju, zna šta radi i ono što je najbitnije – želi tvom detetu i tebi samo dobro“.

Posle minut-dva, pokucala sam na vrata sobe, srce mi se sjurilo u pete i imala sam utisak da me preplavljuje vrućina. Mlada vaspitačica mi je otvorila vrata i rukom mi pokazala moje dete koje je bilo fokusirano na okretanje nekih šarenih kuglica, nakon čega ga je pozvala po imenu i mahnula mu da priđe. U tom trenutku imala sam želju da ga stegnem najjače što mogu, ali u glavi su mi odzvonile vaspitačicine reči pa sam se svim silama sveta odupirala da uradim po svom. Kada je dete prišlo, vaspitačica je glasno rekla „Vaš dečak je bio odličan, jedva čekamo sutra da se družimo ponovo!“ nakon čega ga je nežno poljubila u kosu. Odlazeći ka ormariću dete mi je na sebi svojstven način reklo da je bilo puno dece i da su kockice „veeeejike“. Opet sam tada samoj sebi rekla „Vidiš, nije te slagala vaspitačica, stvarno je slagao kockice“.

Prošlo je još dosta vremena dok sam shvatila da me vaspitačice nikada nisu slagale. I još nešto, da su to super-žene, super-heroji, super-glumice, super-drugarice i sve što može biti super na ovom svetu.

 

U sledećem blogu: Polazak deteta u vrtić u epizodi „Drugi dan adaptacije u vrtiću – ili: ništa nije onako kako izgleda“