Polazak deteta u vrtić u epizodi „Peti dan u vrtiću – ili: zajedno ćemo pobediti sve“

Iako sam mislila da će mi poslednji dan u prvoj nedelji adaptacije deteta na vrtić proći mnogo gore – zapravo mi je bilo lakše, jer sam stres zbog detetovog plača prošla sa mužem. Stvarno ne želim da budem jedna od onih osoba koje polove deli na „slabije“ i „jače“, zaista me nerviraju svi ti stereotipi: devojčice brže propričaju/prohodaju, žene lošije voze automobil od muškaraca i slično, ali biti majka je stvarno jedna priča za sebe i ne može se ta uloga stavljati u ravnopravni položaj sa ulogom oca. U našem narodu je čuvena izreka „otac kolac“ za koju verujem da je nastala kao nemogućnost da se objasni očinska objektivnost u odgajanju deteta, ali slažem se da zvuči pregrubo. Svakako, na primeru adaptacije sopstvenog deteta na vrtić spoznala sam u mom mužu tu objektivnost koja iz njega govori „pa šta ako se buni i u toj svojoj borbi plače da istera svoje?“. Dok se kod mene kao majke javlja crvena lampica koja izdaje naređenje „Majko, negde grešiš, dete ti plače – Stani! Stop!“.

Tata je opet bio taj koji je probudio dete i počeo da ga sprema za vrtić, dok sam ja pripremala doručak. Za stolom je već bilo očigledno da dete ne želi da ide u vrtić, da se zaleće da plače, traži sladoled, traži da ide kod babe, da spava – šta god, samo u vrtić da ne ide. Diplomatski sam prepustila mužu da objasni situaciju, što je on radio bez trunke nerviranja. Govorio je: „Tamo su drugari, ideš da se poigraš sa njima, dok mama i tata odu na posao, posle dolazimo po tebe i opet ideš u park, kupićemo sladoled“. Malo je reći da dete nije odreagovalo na umirenje, ali za razliku od mene, koja bih se slomila tu pred detetom u hiljadu komada, moj muž je doručkovao smireno kao da smo za stolom samo on i ja, bez deteta koje negoduje i pomalo plače (da ne kažem – tuli).

Dok smo silazili do auta uhvatila sam detetov pogled koji je značio „sigurno idemo na neko super mesto, a ne u vrtić“, što me je vrlo rastužilo. Pomislila sam u sebi: „A mislila si da je majčinstvo teško sve dok dete ne progovori, jer ne ume da ti kaže šta mu smeta, šta bi htelo. Pogledaj se sada – sada kada ti otvoreno i nedvosmisleno govori šta mu ne prija i šta ne želi – tebi je teže nego pre“. Tada sam shvatila da je najbolje da nikada više sebi kao majci ne kažem „samo da ovo prođe, posle će sve biti lakše“.

U vrtiću je muž obavio preobuvanje i ostavljanje deteta vaspitačici, a ja sam ostala da sedim u kolima. U retrovizoru sam spazila onu mamu iz parka, koja vodi svoje treće dete u vrtić. Devojčica je danas ispod miške držala plišanog majmuna i pričala je sa mamom, nije plakala, a mama je zainteresovano slušala. Da li je zaista sve mnogo lakše kada je u pitanju drugo/treće dete? Meni se činilo da bih još osetljivija bila prema svakom sledećem detetu, baš zato što znam koliko je ovaj prvi dramio.

Kada se muž vratio u auto, samo mi je rekao da dođem po dete za dva i po sata, da je sve u redu i da nema razloga da brinem – malo je plakao na vratima, ali vaspitačica ga je uzela i uvela u grupu. Tu su se i meni oči napunile suzama, dobila sam poriv da istrčim iz auta i odem po dete, ali sam znala da to ponašanje nije racionalno i ne priliči odrasloj osobi poput mene. U tišini smo se odvezli do kuće, ja sam otišla u stan, a muž je otišao na posao. Dogovor je ostao da ja pokupim dete iz vrtića, da ga vodim u park pa će muž tamo doći.

Mislila sam da ću kod kuće sedeti dva i po sata i plakati, ali kada sam ušla u kuću u kojoj vlada red i tišina, shvatila sam da mi to već dugo vremena nedostaje. Skuvala sam kafu, uključila TV i odlučila da naredna dva sata provedem u lakiranju noktiju, čitanju novina i gledanju TV-a u miru i tišini, kao da je dete kod bake i deke. Možda zato što sam znala da je trenutna situacija plod odlučnosti mog muža – nisam osećala krivicu zato što je dete u vrtiću protiv svoje volje i plače. Zapravo, shvatila sam da je osećaj mira plod zajedništva i sloge u porodici. U svoje odluke bila sam daleko sigurnija onda kada smo muž i ja zajedno bili tvorci potencijalnog rešenja situacije, a ne kada ih donosim sama. Kao i svakog puta ranije, bila sam sigurna da sam preterala sa reakcijom na adaptaciju deteta na vrtić, ali smatram da me majke širom sveta razumeju. I ne, nije isto kao kad dete vodite kod lekara da primi vakcinu, jer znate da je to neprijatna situacija koja kratko traje i posle koje su majka i dete zajedno bez prestanka, dok je vrtić situacija u kojoj dete svaki dan ide, ostaje sve duže i plače bez prestanka. Bar ja tako doživljavam to. Međutim, u ovoj situaciji, u celu priču se uključio drugi roditelj, koji ne doživljava sve tako tragično i traumatično, već razmišlja i ponaša se racionalno.

Nakon vremena predviđenog za „prazan hod“, spremila sam se i otišla po dete. Vaspitačica mi je na vratima rekla da dete nije htelo da jede užinu sa drugom decom, da nije plakalo i da mu ja dam nešto da pojede, ali lagano. Pitala sam kako je prošlo ovo vreme u sobi i u dvorištu, na šta je ona rekla: „Sasvim očekivano, malo je plakao na početku, ali posle se lepo zaigrao, u dvorištu se lepo igrao u kućici, posle toga je malo bio zbunjen kada smo stali u red za pranje ruku, ali to je sve novo za njega, sve je to u redu“. U sebi sam pomislila da je to zaista sasvim očekivano, jer njemu ruke perem ja, oblačim ga ja, čak ga i hranim.To je momenat u kom sam shvatila da nije ništa jeo na užini, jer nije bilo mene da ga hranim. Iskreno, bilo me sramota to da priznam vaspitačici i ako me pre toga nikada nije bilo sramota što hranim dete od dve godine, naprotiv, to sam smatrala odlikom brižne i posvećene majke.

Otišli smo u park, nakon čega nam se, po dogovoru pridružio tata. Nisam spomenula momenat prepoznavanja roditeljske greške sa hranjenjem, već sam dovoljno za ovu nedelju priznanja iznela na račun mojih preteranih reakcija na detetov plač. Pred nama je vikend u kome ćemo vežbati samostalnost, pa dokle stignemo, važno je da sam preživela ovu prvu nedelju famozne adaptacije na vrtić.

U sledećem blogu: Polazak deteta u vrtić u epizodi „Druga nedelja u vrtiću – ili: priznajem – sine, razmazila sam te?“