Priznajem- sine, razmazila sam te!

Posle prve nedelje adaptacije na vrtić, koja je ličila na sportsku utakmicu po broju neočekivanih situacija – tokom vikenda mi se činilo da ćemo kroz drugu nedelju lagano proći, ali već u nedelju uveče me je ponovo uhvatila panika. Tokom spremanja deteta za spavanje, kroz priču smo opet provukli „ A sutra idemo u vrtić“ i dete je iz sveg glasa viknulo „ Neeeeću!“ i počelo da plače. Dakle, opet ću imati neprospavanu noć zbog brige i strepnje.

Ponedeljak je osvanuo u standardnom ritmu, ja sam spremala doručak, a muž je spremao dete za vrtić. Sto stvari mi je ispalo iz ruke, zakačila sam rukav na kvaku, saplela se o sopstvenu nogu, izgledala sam kao najsmotanije biće na planeti, pošto su do mene dopirali zvuci pregovora deteta sa tatom o tome da u vrtić „neće i tačka“. Doručkovali smo i krenuli u vrtić, samo što sam ovog puta izrazila želju da zajedno odemo u vrtić, preobujemo dete i predamo ga vaspitačici. Muž se složio, ali mi je odmah naglasio: „Ako budeš dramila i jecala, danas poslednji put idemo zajedno u vrtić dok traje adaptacija“. Stisla sam zube i pristala na ultimatum. To su one situacije u životu svake majke, kada vam se čini da nikada ne biste imali snage da nešto uradite, ali zbog deteta – sve možete.

Kod ormarića doživeli smo scenu iz horor filma, naše dete se bacalo po podu, plakalo, vrištalo, zatvaralo ormarić iz kog je trebalo da uzmemo patofne, kačilo se za nogu i mužu i meni (mada meni malo više) i uporno ponavljalo da u vrtić neće. Moji dlanovi su bili „gola voda“, dok je moj muž bio smiren kao i svih prethodnih dana, što mu je omogućilo da fizički savlada dete, preobuo ga je i objasnio da ako neće u vrtić slobodno može da ostane sam na ulici, jer mi – mama i tata – moramo na posao. Ta rečenica „otreznila“ je dete, a meni se srce cepalo. Muž je, predao dete vaspitačici, mada je to više izgledalo kao da ga je ona otela, pošto je dete negodovalo. Rečeno nam je da dođemo po dete pred spavanje, što je oko 11.45 – dakle dete ostaje u vrtiću skoro 3 sata.

Sa malim korekcijama u ponašanju deteta, cela nedelja je izgledala isto prilikom dolaska u vrtić, a kako su dani odmicali, bilo je čak i gorih reakcija. Ružno je reći, ali ja sam se na to navikla, dok je moj muž bio stava „proći će“. Ono što je na mene ostavilo jak utisak u toj drugoj nedelji je razgovor sa vaspitačicom, koja me zamolila da u sredu dođem pola sata ranije, kako bismo podelile utiske o adaptaciji deteta. Osetila sam se kao da će mi neko konačno dati mikrofon da kažem sve što mi je na duši, što se suštinski i desilo, ali moje izlaganje više je bilo opisivanje mojih emotivnih stanja nego detetovih. Požalila sam se kako mi je mnogo teško kada on ujutru plače, kada negoduje, kada se ljuti, te da sam pomišljala da odustanem od vrtića, ali suprug nije dozvolio. U principu, stvarno ništa nisam slagala, a onda je vaspitačica rekla kako je moje dete odlično, kako nema razloga za brigu, jer on prolazi najtipičniji put adaptacije u vrtiću. Zatim mi je rekla kako prilikom ulaska u grupu on plače, odbija da se igra, odbija da se uključi, ali da nakon 10 minuta sve bude u savršenom redu. Takođe, pohvalila je muža i njegovu odlučnost prilikom dolaska u vrtić, na šta sam ja konstatovala da bih pre to nazvala hladnokrvnošću nego odlučnošću. Ona se nasmejala i rekla da meni to tako izgleda, ali zapravo on samo želi dobro za svoje dete i da je odlučan u ideji da se dete na vrtić navikne.

Onda mi je rekla ono što sam i naslućivala da će biti tema, a to je šta sve treba da promenim, kako bi njegova adaptacija bila bolja i brža. Prva zamerka odnosila se na hranjenje, pošto sam već rekla da od kad se rodio pa sve do sada, JA sam ta koja hrani dete. Iz mog ugla on je još uvek beba i ja zaista ne očekujem da on supu jede sam. Vrtić to vidi drugačije, to sam tada shvatila. U toj jaslenoj grupi za njih su deca preko dve godine skoro pa – predškolci! Znači, dete mora da se osamostali prilikom hranjenja, odnosno treba da počne da jede samo. Druga zamerka (i ako je vaspitačica rekla da to nisu zamerke nego sugestije i predlozi) odnosila se na svlačenje i oblačenje, gde dete isto treba samo da nauči da se skida i oblači. Došlo mi je da pitam vaspitačicu da li da odmah počnem da ga podučavam tablicu množenja, jer kako smo krenuli – za 6 meseci će me zvati da mi kažu da je vreme za to. Treća zamerka, ooooh pardon, sugestija, odnosila se na poziv da čim prođe adaptaciju uđemo u proces skidanja pelena. Tu sam već podigla obrve i dala do znanja da smatram da je dete još uvek malo da bih ga vadila iz pelena. Ona me potapšala po ramenu i utešila osmehom stjuardese rečima: „Ne brinite, možda to vama deluje kao naučna fantastika, ali on je potpuno spreman za to. Međutim, da ga ne traumiramo sada paralelno sa adaptacijom, hajde da prvo to prođemo, pa ćemo preći na pelene.“

Šta da vam kažem, posle tog razgovora izgledala sam isto kako sam se i osećala – kao izduvan balon. U trenutku sam čak i bila ljuta, jer oni meni sada govore kako ja da preoblikujem moje dete da bi njima bio lakši posao! Znači, naučite dete samo da se hrani – da ne moramo mi da ga hranimo, a isto i za oblačenje. Skinite detetu pelene, jer će nama u vrtiću biti lakše sa njim. Tako sam ja videla sugestije koje sam dobila, sve dok mužu nisam prepričala razgovor sa vaspitačicom. On je prvo prasnuo u smeh i pomislila sam „pa da, eto i njemu je to preterano kruto, kao da smo ga poslali u vojsku, a ne u jaslice“, a onda mi je rekao nešto što danas karakterišem kao gorku istinu. Objasnio mi je da je i on to hteo da mi kaže mnogo puta, ali da je video moju reakciju prilikom uvertire u temu, pa je odustajao. Sada sam isto mišljenje dobila od ljudi koji se profesionalno bave ovim poslom, koji ga rade već dugi niz godina, kroz čije ruke su prošle na stotine dece. Niko prema meni i mom detetu nema lošu nameru, naprotiv. Dete od dve godine je spremno i sposobno da bude samostalno, samo ga na to treba uputiti, a ne kao ja – raditi sve umesto njega.

Razgovor smo završili time što je dete ušetalo u trpezariju u kojoj smo razgovarali, na šta je moj muž pitao: „Hoćeš li ga do male mature hraniti, oblačiti i držati u pelenama?“, a ja sam dete uzela u naručje, čvrsto ga zagrlila i rekla: „Priznajem – sine, razmazila sam te“.

U sledećem blogu: “Bolje sprečiti nego lečiti”