Mama u epizodi: Lečim ono što nisam sprečila!

Moje viđenje adaptacije na vrtić podrazumevalo je da već u trećoj nedelji imamo dete sa reklame – koje srećno utrčava u vrtić, grli i ljubi vaspitačicu, a meni šalje poljupce sa vrata. Realna slika liči na tu iz moje glave, ali moj unutrašnji nemir liči više na reklame za banke gde klijent prespaja kraj sa krajem da vrati ratu kredita. Dete se jeste adaptiralo pre svega zahvaljući hrabrom tati na dolaske u vrtić. To zaista priznajem i odajem počast i jednom i drugom, jer u ovoj nedelji dete ostaje na spavanju. Vaspitačicine prognoze su da će to proći vrlo glatko, jer moje dete inače spava u tom periodu i kod kuće, te tako, kada smo u toku prošle nedelje dolazili po njega pre spavanja, dešavalo se da već u autu zaspi.

Problem je bio sledeći: osamostaljivanje. Odmah da vam kažem, sa ove distance, to je bio MOJ problem, a ne detetov. Meni zaista nije padalo na pamet da dete od dve godine pije iz čaše ili šolje – zato što je svima lakše i „udobnije“ da pije iz flašice. U vrtiću su nam rekli da flašice i cucle nisu dozvoljene iz sanitarnih razloga i da u ovoj trećoj nedelji prestanem da donosim flašicu. Ok, moje pitanje je bilo: „A kako će moje dete popiti vode kada je žedno?“ na šta mi je vaspitačica rekla da ne brinem, samo da posklanjam sve flašice iz kuće, da je ne donosim u vrtić i da će on kada bude žedan popiti vodu – ako treba i iz ruke. Treba li ovde da napomenem koliko to zvuči i izgleda surovo u mojim očima? Opet nisam mogla da se odvojim od utiska da oni to od mog deteta i mene očekuju da bi njima (vaspitačicama) bilo lakše. Utorak je bio dana kada sam posklanjala sve flašice i odvela ga u vrtić bez flašice. Kada sam ga uzela iz vrtića – bio je presvučen. Dakle, ispolivao se (znala sam). Vaspitačica mi je rekla da je par puta pio vodu iz šolje, da se bunio, ali da će to za dan-dva biti kako treba. Dan-dva? A do tada da dehidrira? Dete je već u autu tražilo vodu, a ja sam rekla da moramo da stignemo kući. Malo je reći da je histerisao, ali potrudila sam se da u tom trenutku doživim smirenost mog muža. Mislim da je upalilo, jer je dete bilo zbunjeno mojim nereagovanjem.

Kada smo stigli kući ponudila sam detetu čašu sa vodom, a on je bacio i počeo da plače. Pošto se ispolivao u disciplini bacanja čaše sa vodom, taman sam prešla na sledeću lekciju osamostaljivanja: oblačenje i svlačenje. Naravno bezuspešno. Predvidela sam isti princip kao sa vodom, što nikako nije trebalo. Očekivala sam da će dete na osnovu mojih verbalnih instrukcija samo skinuti trenerku i majicu, da će po istom principu obući suv donji i gornji deo, ali to se NARAVNO nije dogodilo.

Bila sam očajna, ispred mene gledam žedno dete koje baca čaše sa vodom koje mu ponudim, u mokroj trenerci koju neće da skine i obuče suvu. Šta sam drugo mogla osim da ga presvučem sama i da mu dam flašicu sa vodom? Neću valjda čekati ponoć u tom stanju, nakon čega bih dete odvela u dežurnu kliniku gde bi lekari konstatovali da je dete dehidriralo i da ima zapaljenje pluća zbog toga što ceo dan sedi u mokroj odeći. Nakon što se napio vode, uzeo je da se igra i sve je bilo u redu. Kada je kasnije, ponovo, tražio vodu, kako sam prinela plastičnu čašu počeo je da urliče. I nemojte me osuđivati, pokušavala sam da budem istrajna, ali nije bilo šanse. Predveče je došao tata, a ja sam odlučila da mu ne spominjem te neuspele pokušaje osamostaljivanja.

Kao i sve u životu, sutradan mi se to prećutkivanje obilo o glavu. Prilikom predaje deteta vaspitačici, ona je radoznalo pitala kako ide odvikavanje od flašice. Na brzinu sam rekla: „Pa ide… onako… traljavo… ali ide!“ i brže-bolje zatvorila vrata. Muž me pogledeo kao stroga učiteljica dete koje je slagalo da je napisalo domaći, a nije. Namrštio se i rekao da ne zna kako to „ipak ide“ kada je dete na njegove oči to jutro popilo vodu iz flašice. Rekla sam da sam se zaista trudila, ali da ne ide, mada se nadam da će uskoro prihvatiti da pije iz čaše. Rekao je samo: „U redu“.

Tog dana dete je ostalo na spavanju prvi put. Kako sam imala većih problema, u vidu osamostaljivanja deteta u pogledu svakodnevnih aktivnosti, nisam se mnogo potresla oko tog spavanja. U jednom trenutku oko 13h mi je palo na pamet „da li sad spava ili tamo vileni?“, ali brzo me je prošla ta dilema. Naravno, jer sam imala veću dilemu: „Šta sada da radim sa tom flašicom, sa tim oblačenjem i svlačenjem? Zašto nisam to vežbala sa njim od 6 meseci života, zašto sam ikada dala detetu da pije iz flašice?“ nižući ostala jadikovanja i samosažaljenja u tom smislu.

Kada sam otišla po dete tog dana, vaspitačica mi je rekla da je danas četiri puta pio vodu iz šolje, uz njenu asistenciju, ali je to bilo 90% njegova radnja, da odlično napreduje i da samo ovako nastavimo. Nanizala je sijaset pohvala, kako se lepo igra, kako je lepo spavao, odlično je ručao, pa sam bila malo i zbunjena. U redu, jeste on dobro dete, ali baš toliko pričati o njemu u superlativu, nije mi se uklapalo. Pomislila sam u sebi: „To je takav u vrtiću, a mene sada kod kuće čekaju urlici i histerija“.

Ceo put do kuće sam ga hvalila kako je veliki dečak, kako je pio vodu iz šolje, pa mi je on nabrajao imena dece koja su isto pila vodu iz šolje. Međutim kada smo došli kući, ponovila se scena od juče – bacanje čaše i traženje „duke“ (na našem jeziku to je bila flašica). Danas sam rešila da istrajem, pa ako treba da dehidrira – neka dehidrira. Nisam želela prekorne poglede mog muža i nisam želela opet da se suočavam sa etiketom koju sam sama sebi lepila „nedosledna majka“. Taj dan je prošao očajno, dete zaspalo jecajući: „Daj mi duuuuukuuuu“, ali rešila sam da ostanem čvrsta.

Poslednji dan u ovoj nedelji završili smo sa pozitivnim ishodom. Nismo savladali samostalno oblačenje i svlačenje, nismo skinuli pelene (nismo ni pokušavali), ali smo se odvikli od flašice. Pitate me kako? Tako lepo, bila sam dosledna, zarekla sam se da flašice nema i nije je bilo. Dete nije dehidriralo. Plakalo je. Ljutilo se na mene. Negodovalo. Sve je to trajalo tih par dana, a veštinu da pije iz čaše ili šolje steklo je za ceo život. Tada sam se prvi put zapitala: da li je to zaista previsoka cena (detetovo i moje nerviranje) za ishod koji se očekuje i dobija? Shvatila sam da nije. Od tog dana, u potpunosti sam shvatila poslovicu „što ne boli – nije život“.

U sledećem blogu: „Vrtić je moj saveznik, a ne moj neprijatelj“