Kada kažemo da imamo poverenje u nekoga, znači da verujemo u doslednost i dobronamernost te osobe, odnosno da možemo da predvidimo reakcije i postupke drugog na osnovu prethodnih zajedničkih iskustava. Smatra se da tek kada ispunimo svoja verovanja, možemo očekivati i graditi stabilan odnos, jer što je osećaj poverenja jači, to je rizik, ali i strepnja da ćemo biti razočarani ili prevareni manji. Lako se može zaključiti koliko je uloga ovog osećanja velika u formiranju međuljudskih odnosa, a naročito je značajna kada se radi o bliskim relacijama kao što je roditelj – dete.
Naučna istraživanja utvrdila su da se sa sticanjem dečijeg poverenja počinje odmah po rođenju, koliko god da se svakom roditelju čini da je beba „premala“ da shvata nešto tako kompleksno kao što je poverenje. Međutim, tokom prve godine života odvija se faza sticanja osnovnog poverenja nasuprot nepoverenju. Psiholog i psihoanalitičar Erik Erikson, u svojoj teoriji psihosocijalnog razvoja govori o četiri razvojne krize koje se odvijaju tokom detinjstva. One nastaju kao posledica fiziološkog sazrevanja organizma i zahteva koje sredina postavlja ličnosti, što znači da svako dete mora proći kroz sve četiri faze, bez preskakanja ili menjanja redosleda. Upravo, tokom faze sticanja osnovnog poverenja nasuprot nepoverenju, odojčetu je potrebno osećanje sigurnosti i vere u odrasle (prevashodno roditelja), što će se izgraditi zadovoljavanjem osnovnih potreba (da je dete sito, presvučeno, adekvatno obučeno itd.),čime se stvara stabilniji, topliji i nežniji odnos i čvrsta osnova poverenja. Kako beba ispoljava izuzetno visok stepen zavisnosti od roditelja, jer veliki broj svojih potreba (hranjenje, promena položaja) potpuno zadovoljava uz pomoć odraslih, neophodno je adekvatno i pravovremeno reagovati na njih što podrazumeva i emocionalnu razmenu kroz toplinu i dodir.
Psihoanalitičar Bolbi je ukazao na to da prilikom hranjenja, odnosno dojenja, nije reč samo o zadovoljenju nagona gladi, već se tada stvara emocionalni kontakt, kao i baza svih budućih odnosa. Kada se stvori takva veza između majke i bebe,može se reći da se stvorila zdrava osnova za građenje adekvatnih relacija sa ostalim ljudima iz okruženja (kao što je otac, bake, deke, starija braća i sestre, rođaci, prijatelji itd.). Siguran obrazac vezivanja, kako ga Bolbi naziva, direktno je povezan sa porodičnom klimom u kojoj vlada podrška, predvidivost i komunikacija. Nasuprot tome, roditelji često zanemaruju činjenicu da njihovi međusobni odnosi u velikoj meri utiču na razvoj deteta, a u domenu poverenja – česte svađe, negativna osećanja, razdvojenost partnera (uzrokovana razvodom ili smrtnim slučajem) mogu uzrokovati da dete ne uspe da stvori poverenje ni u samog sebe, kao ni u ljude iz okruženja. Istraživanja su pokazala da odrasli ljudi koji imaju probleme u svojim međuljudskim odnosima (pre svega emotivnim vezama) vrlo često imaju zajednički koren problema, a to je da su u detinjstvu bili uskraćeni za prevazilaženje kriza koje se odnose na stvaranje osećaja poverenja.
Psihoanalitički autori, inspirisani Frojdovom idejom da je „dete otac čoveka“, ogromnu važnost pripisuju upravo ranom detinjstvu, što ipak ne znači da je, ukoliko tad nisu postojali adekvatni uslovi za razvoj, prilika za stvaranje poverenja u sebe, druge i okolinu propuštena. Stabilan odnos moguće je izgraditi i naknadno i to doslednim i dobronamernim ponašanjem,ali i adekvatnim pružanjem podrške u trenucima kada je to potrebno. Neophodno je, dakle, stvoriti atmosferu u kome dete/adolescent može očekivati i predvideti ponašanje odrasle osobe. Česta greška roditelja je davanje obećanja koja ne mogu ispuniti, što direktno utiče na stvaranje nepoverenja kod deteta, a za posledicu ima, pored pomenutog problema, i stvaranje impulsivnog ponašanja (više o tome možete pročitati u tekstu:“Kako razviti samokontrolu kod deteta?”).Dalje, neretko se dešava da mladi razvijaju manipulativno i obmanjujuće ponašanje jer strepe od reakcije roditelja, koja je još od ranog detinjstva nepredvidiva. Važnost prethodno stečenog odnosa poverenja, posebno dolazi do izražaja u periodu adolecencije, kada roditelj ima smanjeni uvid u aktivnosti deteta. Tada najčešće dolazi do problema u kome roditelji postaju preokupirani detetom,i misle čine pravu stvar time što intenziviraju kontakte učestalim pozivima i porukama. Takvo ponašanje roditelja kod adolescenta izaziva otpor prema autoritetima pa su česte rasprave neminovnost u komunikaciji.
Kako savetuju stručnjaci, poverenje gradimo od prvih dana života deteta, ali ukoliko uočimo svoje propuste oni nikako nisu nenadoknadivi. Uočavanje, prepoznavanje i promena stava i ponašanja dovode do pozitivnih ishoda u budućnosti.
Tekst priredila: Miljana Cvetković, defektolog u PU „Vrtić Lavić“.
