Iako sam mislila da će mi poslednji dan u prvoj nedelji adaptacije deteta na vrtić proći mnogo gore – zapravo mi je bilo lakše, jer sam stres zbog detetovog plača prošla sa mužem. Stvarno ne želim da budem jedna od onih osoba koje polove deli na „slabije“ i „jače“, zaista me nerviraju svi ti stereotipi: devojčice brže propričaju/prohodaju, žene lošije voze automobil od muškaraca i slično, ali biti majka je stvarno jedna priča za sebe i ne može se ta uloga stavljati u ravnopravni položaj sa ulogom oca. U našem narodu je čuvena izreka „otac kolac“ za koju verujem da je nastala kao nemogućnost da se objasni očinska objektivnost u odgajanju deteta, ali slažem se da zvuči pregrubo. Svakako, na primeru adaptacije sopstvenog deteta na vrtić spoznala sam u mom mužu tu objektivnost koja iz njega govori „pa šta ako se buni i u toj svojoj borbi plače da istera svoje?“. Dok se kod mene kao majke javlja crvena lampica koja izdaje naređenje „Majko, negde grešiš, dete ti plače – Stani! Stop!“.
Muž i ja smo nakon trećeg dana vrtića imali raspravu u kući koja je ličila na okršaj dve svetske vele-sile. Niko nije hteo da odstupi od svog stava, a bili su potpuno suprotni. On je tvrdio da dete treba da ide u vrtić, da ne želi da raste pored baba i deda, jer da je baba bogom dana za malo dete – priroda bi joj dozvoljavala da ga rodi, dok sa druge strane da su vrtići logori za decu – neko bi ih do sada zabranio. Moj stav bio je da još uvek ne moram da počnem da radim, da sam čitala o tome da su prvih 1000 dana života deteta veoma važni za razvoj, da je moje dete previše emotivno i da u vrtiću preživljava veliki stres zbog toga što mu falim.
Drugi dan u vrtiću protekao je drastično drugačije od prvog, od momenta buđenja, do odlaska na spavanje. Ali da krenem od početka.
Probudili smo se veseli, dete je samo po sebi bilo veselo jer mu je sve bilo potaman, a ja jer sam uspešno preživela prethodni dan i taj boravak u vrtiću. Nije da se nisam zabrinula kako će proteći drugi dan adaptacije, jer mi je osoblje vrtića mi je ulilo poverenje da će sve biti u redu i nisam želela da ubijam sebe u pojam zbog ličnih predrasuda. Spremila sam najukusniji doručak koji smo u slasti pojeli, a onda smo novoupisani „vrtlija“ i ja počeli da pakujemo ranac, birali garderobu, slikali se i na kraju krenuli put vrtića. Slagala bih ako bih rekla da mi je srce lupalo normalno i uravnoteženo, više sam se osećala kao na polaganju vozačkog ispita, ali dobro, svakako je bilo daleko bolje nego prethodni dan.
