Za razliku od perioda kada se dete u potpunosti spontano likovno izražavalo, kada je crtanje bilo najpre motorička aktivnost i uvežbavanje koordinacije oko-ruka ( nešto više o tome možete pročitati u tekstu na sajtu našeg vrtića: http://www.vrticlavic.rs/blog/2019/03/05/sta-predstavljaju-crtezi-najmladih-deciji-crtezi-do-trece-godine/ ), oko treće godine ono prikazuje svoje misaone procese. Na ovom uzrastu je u početku karakteristična pojava crtanja više međusobno nepovezanih elemenata, što se u literaturi često naziva “neuspeli realizam”. Neki od njih se mogu prepoznati i spojiti tako da izgledaju realistično, ali se to ne preporučuje. Ulepšavanje, interpretacija odrasliih, pripisivanje značenja se nikako ne odražava dobro na razvoj, a naročito ne na samopouzdanje deteta. Nešto više o značaju razvojne u odnosu na estetsku vrednost dečjeg crteža možete pročitati u tekstu na sajtu našeg vrtića: http://www.vrticlavic.rs/blog/2019/02/12/zbog-cega-su-vazni-deciji-crtezi/
Potreba za likovnim izražavanjem je sastavni deo detinjstva. Konstantno i intenzivno, prati razvoj deteta i na neki način predstavlja obeležje ovog životnog doba. Likovno izražavanje starije dece ili odraslih ljudi je najčešće tumačeno kroz domen stvaralaštva i umetnosti, dok je kod dece mlađeg uzrasta potpuno drugačija situacija. Crtanje je, naročito kod onih najmlađih, način ovladavanja veštinama, otkrivanja sveta, prenošenje utisaka i emocija, oslobađanje želja i fantazija.
Crtanje predstavlja način spontanog dečijeg izražavanja. Kada dete crta, ono tada aktivno upoznaje svet oko sebe, eksperimentiše, realizuje svoje fantazije. U početku deca ne crtaju sa namerom, dok se namera likovnog izražavanja javlja tek kasnije, kada stupanj razvoja postane nešto viši i kada ono oseti lepotu tog procesa. Ipak, istraživači tvrde, da je veća verovatnoća samoinicijativnog crtanja ukoliko u svojoj porodici postoje modeli koji to podržavaju, a pre svega to se odnosi na roditelje ili druge odrasle koji često pišu, čitaju, slikaju itd. Deca izložena takvom uticaju odraslih će vrlo brzo sama uzimati bojice ili olovke u svoje ruke. Postoje slučajevi kada dete uzrasta od godinu dana samostalno drži pribor i aktivno iscrtava po papiru i bez obzira što je veoma malo, potrebu da se ono izrazi i igra uvek treba podržati. Neka naučna istraživanja, ukazuju i da se želja češće javlja kod mališana koji borave u prostoru sa puno slika na zidovima.
Kada kažemo da imamo poverenje u nekoga, znači da verujemo u doslednost i dobronamernost te osobe, odnosno da možemo da predvidimo reakcije i postupke drugog na osnovu prethodnih zajedničkih iskustava. Smatra se da tek kada ispunimo svoja verovanja, možemo očekivati i graditi stabilan odnos, jer što je osećaj poverenja jači, to je rizik, ali i strepnja da ćemo biti razočarani ili prevareni manji. Lako se može zaključiti koliko je uloga ovog osećanja velika u formiranju međuljudskih odnosa, a naročito je značajna kada se radi o bliskim relacijama kao što je roditelj – dete.
Roditelji iz najbolje namere nastoje da deci obezbede kvalitetan razvoj. Želja roditelja je razvoj svestrane, produktivne i samoaktualizovane ličnosti. Sem toga, strahuju da dete provodi vreme nekvalitetno, u vidu igranja igrica, gledanja TV programa, „ internet senzacija“.
Impulsivnost je osobina koja se u ponašanju manifestuje tendencijom da se postupa po trenutnom impulsu, bez razmišljanja i bez sagledavanja posledica. Ponašanje impulsivnih ljudi je nepredvidivo, iracionalno i nekontrolisano. Kod ljudi kod kojih je impulsivnost veoma izražena primećeno je da su pretežno orijentisane na sadašnjost i da nisu spremni da razmišljaju o budućnosti, niti da sačekaju da se u budućnosti nešto desi, a potrebe se moraju zavoljiti „ sada i ovde“.
Važnost igre u razvoju deteta je ogromna iz razloga što je ona sredstvo putem kojeg dete upoznaje svet oko sebe. Da bi se neko ponašanje tretiralo kao igra, najpre je potrebno da to bude dobrovoljna aktivnost. Dakle, dete poseduje intrinzičku (unutrašnju) motivaciju što znači da ne postoji spoljašnji faktor koji ga pokreće na igru. Naprotiv, dete želi da se igra i preduzima akcije shodno svom razvojnom uzrastu ( prilazi igračkama, pruža ruku želeći da mu neko doda igračku i slično).
Veoma je značajno razlikovati stidljivost od straha nepoznatih situacija, koji je neophodan deo odrastanja. To se može manifestovati dužim vremenom za upoznavanje, istraživanje i prilaženje nepoznatim prostorima i osobama. Tako na primer, u adaptacionom procesu pri polasku u vrtić ili jaslice deca često stoje u u određenom delu prostorije ( često u blizini vrata). Prvobitno se igraju jednom igračkom, obraćajući se samo vaspitaču, i konačno na kraju postaju član grupe. To je proces kada je pored prevazilaženja separacije od roditelja, dete steklo i osećaj bezbednosti. (more…)
Roditelji, ali i osobe koje se profesionalno bave vaspitanjem i obrazovanjem ( vaspitači, nastavnici, učitelji…) često govore o sve nižem stepenu samostalnosti kod dece. Da li je to zaista tako ili ne, validnije je proveriti naučnim istraživanjem nego donošenjem subjektivnih zaključaka. (more…)
Savremena naučna literatura koristi termine lakog i teškog karaktera, razlažući ih na pojedinosti koje je moguće posmatrati i ispitivati. Iako se ponekad čini da su neka deca podložnija za usmeravanje i oblikovanje ponašanja, u obzir se mora uzeti i temperament onoga ko vaspitava. Čak se i novorođenčad međusobno razlikuju po svojim emocionalnim reakcijama. Često se radi o drugačijem temperamentu . Jedna od najstarijih i najslikovitijih podela je ona koja datira iz perioda Stare Grčke. (more…)
