Zbog čega neka deca ujedaju? Kako je moguće da to čine čak i dok su vrlo mali, uzrasta od par meseci? Da li je ujedanje fizički oblik agresivnog ponašanja ili postoje i neki drugi uzroci ove pojave? Može li se uraditi nešto kako bi to sprečilo? I šta ako vaš mališan ponekad „gricne“ vas ili drugare u vrtiću?
Moje viđenje adaptacije na vrtić podrazumevalo je da već u trećoj nedelji imamo dete sa reklame – koje srećno utrčava u vrtić, grli i ljubi vaspitačicu, a meni šalje poljupce sa vrata. Realna slika liči na tu iz moje glave, ali moj unutrašnji nemir liči više na reklame za banke gde klijent prespaja kraj sa krajem da vrati ratu kredita. Dete se jeste adaptiralo pre svega zahvaljući hrabrom tati na dolaske u vrtić. To zaista priznajem i odajem počast i jednom i drugom, jer u ovoj nedelji dete ostaje na spavanju. Vaspitačicine prognoze su da će to proći vrlo glatko, jer moje dete inače spava u tom periodu i kod kuće, te tako, kada smo u toku prošle nedelje dolazili po njega pre spavanja, dešavalo se da već u autu zaspi. (more…)
Jedna od prvih asocijacija na život deteta u vrtiću je druženje sa vršnjacima. Do druge godine života deca nemaju pravu potrebu za drugima, iako se ne čini tako. Oni se obično igraju jedan pored drugog, a ne zajedno. Više o fazama kroz koje dečija igra prolazi možete pročitati u tekstu ovde. Tek kasnije kada i sama detetova igra postane složenija, i oseti draž igranja sa drugarima, ova potreba se učvršćuje i razvija. Svakako da ekstroverti lakše stupaju u socijalne odnose u odnosu na introverte, ali postoje načini pomoću kojih možete olakšati detetu sticanje drugara u ovom periodu. (more…)
Posle prve nedelje adaptacije na vrtić, koja je ličila na sportsku utakmicu po broju neočekivanih situacija – tokom vikenda mi se činilo da ćemo kroz drugu nedelju lagano proći, ali već u nedelju uveče me je ponovo uhvatila panika. Tokom spremanja deteta za spavanje, kroz priču smo opet provukli „ A sutra idemo u vrtić“ i dete je iz sveg glasa viknulo „ Neeeeću!“ i počelo da plače. Dakle, opet ću imati neprospavanu noć zbog brige i strepnje. (more…)
Govorili smo o tome da odvikavanje deteta od nošenja pelena može da bude naporan proces. A često se desi da se čini da se uspeh nikada neće ostvariti i da će dete zauvek nositi pelene. Na sve to, pelene nisu jeftine i umeju da budu zamorne za skidanje i ponovno stavljanje… Da ne pominjemo stalno kupanje i brisanje! Ali kada malo bolje razmislite ( i izbrojite do deset), da li znate neko dete koje sedi u školskoj klupi noseći pelene? Naravno da ne. Ipak, ova situacija se neće rešiti „sama od sebe“. Kako bismo bili sigurni da smo na pravom putu, najbolje je konsultovati se sa onim kojima je to deo profesije.
Pomoć smo potražili kod naše vaspitačice jaslene grupe, Jovane Knežević. Izneli smo joj česte situacije u kojima se roditelji nalaze, a ona je podelila sa nama na koji način ih sa svojim koleginicama rešava u vrtiću. (more…)
Iako sam mislila da će mi poslednji dan u prvoj nedelji adaptacije deteta na vrtić proći mnogo gore – zapravo mi je bilo lakše, jer sam stres zbog detetovog plača prošla sa mužem. Stvarno ne želim da budem jedna od onih osoba koje polove deli na „slabije“ i „jače“, zaista me nerviraju svi ti stereotipi: devojčice brže propričaju/prohodaju, žene lošije voze automobil od muškaraca i slično, ali biti majka je stvarno jedna priča za sebe i ne može se ta uloga stavljati u ravnopravni položaj sa ulogom oca. U našem narodu je čuvena izreka „otac kolac“ za koju verujem da je nastala kao nemogućnost da se objasni očinska objektivnost u odgajanju deteta, ali slažem se da zvuči pregrubo. Svakako, na primeru adaptacije sopstvenog deteta na vrtić spoznala sam u mom mužu tu objektivnost koja iz njega govori „pa šta ako se buni i u toj svojoj borbi plače da istera svoje?“. Dok se kod mene kao majke javlja crvena lampica koja izdaje naređenje „Majko, negde grešiš, dete ti plače – Stani! Stop!“.
Muž i ja smo nakon trećeg dana vrtića imali raspravu u kući koja je ličila na okršaj dve svetske vele-sile. Niko nije hteo da odstupi od svog stava, a bili su potpuno suprotni. On je tvrdio da dete treba da ide u vrtić, da ne želi da raste pored baba i deda, jer da je baba bogom dana za malo dete – priroda bi joj dozvoljavala da ga rodi, dok sa druge strane da su vrtići logori za decu – neko bi ih do sada zabranio. Moj stav bio je da još uvek ne moram da počnem da radim, da sam čitala o tome da su prvih 1000 dana života deteta veoma važni za razvoj, da je moje dete previše emotivno i da u vrtiću preživljava veliki stres zbog toga što mu falim.
Postoje roditelji koji su, kako kažu, vrlo neprimetno i lako prošli kroz odvikavanje deteta od nošenja pelena, ali postoji razlog zbog kog to često ide „traljavo“ i naporno. Naime, period odvikavanja od nošenja pelena ( obično oko druge godine ) poklapa sa razvojnom fazom negativizma dece, tzv. „neću fazom“. O fazi negativizma biće reći uskoro u nekom od narednih tekstova na blogu. Vrlo lako roditelj može steći utisak da njihovo dete baš nikada neće prestati da nosi pelene, ili ukoliko ih ne nosi, da obavlja fiziološke potrebe u svoj donji veš.
Iako ovaj proces neminovno zahteva veliko strpljenje, doslednost i upornost odraslih, postoje jednostavni „trikovi“ koji su se pokazali kao uspešni. (more…)
Treći dan koje je dete trebalo da provede u vrtiću – u našoj kući počeo je burno. Napravila sam lep doručak i natempirala da muž, dete i ja sednemo zajedno da jedemo. Čim smo seli za sto, dete je reklo:
- Danas ne ladi vutić.
- Radi ljubavi, sad ćemo se spremi… – nisam stigla da završim, a dete je već briznulo u plač.
- Neeeeeeeeeeeću!
- Ali ljubavi, tamo su deca, ima puno igračaka… – ali nisam mogla da nastavim dalje da govorim, pošto je detetov urlik bio toliko jak da sam imala utisak da stakla na prozorima vibriraju.
- Ja neću u vutić, neću da idem tamo! – ponavljao je kao da je programiran. (more…)
