6 najčešćih roditeljskih zabluda o polasku deteta u vrtić

„Mom detetu je najbolje uz mene“

Kada roditelj misli da je detetu najbolje uz njega, u suštini je najčešće reč o dozi nepoverenja ne samo prema predškolskim ustanovama, već i prema drugim ljudima i događajima. Šta ako se mom detetu nešto desi ako ja nisam tu? Ko će da mu pomogne? Da li će znati da ga uteše? Ovo su sve normalne misli jer nepoznate situacije u kojima se zatiču i roditelji i dete izazivaju osećanja zabrinutosti i  anksioznosti. Međutim, preokupirano roditeljstvo jedan je od faktora otežanog osamostaljivanja, ali i prema nekim naučnicima i celokupnog razvoja.

Inače, ovaj tip uverenja uglavnom je prisutan kod roditelja jedinaca, i to najčešće majki. Vaspitanje jedinaca je specifično i više o teškoćama i prednostima vaspitanja jedinca možete pročitati u tekstu ovde: http://www.vrticlavic.rs/blog/2018/11/01/kako-vaspitavati-jedinca-jedinicu/

Iz ovih razloga, roditeljima koji brinu da je li detetu bolje uz njih se savetuje nešto niža uključenost u svakodnevne aktivnosti deteta. Ovo znači da kada se dete igra, treba da ga pustimo “na miru” iako možda nešto ne radi kako treba. Iako ovi saveti često izazivaju otpor, negodovanje i utisak da se od njih traži da budu „loši roditelji“,  prihvatanjem i blagim distanciranjem, vrlo često se ostvaruju pomaci u razvoju deteta. Takođe, ukoliko smatrate da detetu neće biti prijatno sa vaspitačicama i decom u vrtiću, proverite da li ste u pravu. Raspitujte se kod drugih roditelja, idite na razgovor sa nadležnim licem vrtića, upoznajte se sa prednostima predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Više o benefitima koje vrtić može imati po vaše dete pročitajte u ovom tekstu: http://www.vrticlavic.rs/blog/2019/04/10/zbog-cega-je-znacajno-da-dete-pohada-vrtic/

„U vrtiću su deca previše izložena bolestima“

Deca koja borave u kolektivima su izloženija virusima i bakterijama u odnosu na one koje ne borave. Sasvim je logično da roditelj ne želi da mu dete bude bolesno i da ga malo-malo vodi kod lekara. Najčešće bolesti koje se javljaju pri pohađanju vrtića su zapaljenje grla, uha, sluznice nosa, pa su simptomi poput curenja nosa, kašlja, povišene temperature često vidljivi kod ove dece. Takođe, pojava ovčijih boginja (varicella) je čest razlog za brigu roditelja mališana.

Ipak, važno je da dete izgradi i dobar imuni sistem a upravo time što pohađa vrtić dolazi do imunog odgovora organizma u kontaktu sa mikroorganizmima.

Iako sve nedoumice u vezi sa zdravljem deteta treba rešavati isključivo sa nadležnim pedijatrom, iskustva iz prakse govore da deca vremenom, redovnim dolaskom u vrtić, sve ređe oboljevaju od ovih bolesti.

„Koliko traje adaptacija?“

Adaptacija je prilagođavanje deteta na novu sredinu i ljude. Kako predstavlja prvo „pravo“ odvajanje deteta od roditelja, ona ume da bude vrlo stresna kako za mališana tako i za članove njegove porodice. Roditeljima je često nezamislivo da ostave dete u ruke ljudi koje ne poznaju kao i da njihovo dete bude u stranoj sredini bez njihove podrške.

Ovde je zapravo reč je o strahu od odvajanja od roditeljske figure, strahu od nepoznatih ljudi i prostora, ali i velike brige roditelja u vezi sa  prilagođavanjem deteta. Pored toga, tu su i pitanja isteka bolovanja i vraćanja na posao, ograničenost broja slobodnih dana, trajanje godišnjeg odmora što dovodi do dodatnog stresa. I onda kada ove složene psihičke procene koje se dešavaju u ovom periodu, „smestimo“  u realne životne okolnosti roditelja, često dolazi do „problema“… A još je veći problem ukoliko je u pitanju roditelj koji samostalno odgaja dete.

Zato roditelji neretko žele da znaju koliko tačno traje adaptacija deteta kako bi prilagodili svoje obaveze. Još gori pristup je što neki roditelji zbog pritiska okoline ili svojevoljno pokušavaju da skrate ovaj period. Ipak, ovakav pristup vrlo je štetan, jer naglo razdvajanje, „šok“ zbog broja nepoznatih ljudi i prostora stvara ogroman stres i buduće nepoverenje kod deteta. Dete ne zna šta je to što ga očekuje, čemu će sledeće biti izloženo, sme li da ponovo veruje vaspitaču i roditelju. Ako se dete previše naglo nađe samo u stresnoj situaciji, ceo period adaptacije samo može da se produži.

S druge strane, ukoliko se dete brže adaptira na vrtić nego što se očekivalo, to nije razlog da se boravak u vrtiću naprasno produži. Svako dete je neponovljiva i jedinstvena ličnost, te se ne mogu donositi univerzalna rešenja. Zato se roditeljima se savetuje da se pripreme i odvoje vreme za period polaska deteta u vrtić. Niko ne može da garantuje koliko je to dana, ali zapamtite da je srećno dete najbolje dete.

„Dete je spremno za vrtić samo ako je samostalno“

Kao što smo već rekli, svako dete je pojedinac za sebe. Zato nekoj deci treba duže vremena za određene stvari i sasvim je u redu ukoliko vaše dete:  dugo nosi pelene, potrebna mu je pomoć prilikom hranjenja, ne upotrebljava pribor za jelo ili čašu, ne ume samo da se obuje/obuče itd. Razvojem dete postaje sve samostalnije, ali u pojedinim situacijama ovaj proces ume da bude otežan. Ukoliko želite više da saznate o procesu osamostaljivanja, pogledajte tekst ovde: http://www.vrticlavic.rs/blog/2018/11/29/samostalnost-kod-dece/

U tim situacijama potrebno uložiti nešto više truda u osamostaljivanje deteta, ali nesamostalnost nije razlog dete ne pohađa vrtić. Iza ove odluke se najčešće krije roditeljski strah da se dete (ili lično oni) ne osramote. Zato je važno napomenuti da pohađanje predškolske ustanove, odnosno uticaj kolektiva utiče na razvoj samostalnosti dece. Uostalom, vaspitno- obrazovni tim sačinjavaju stručnjaci (posebno u jaslenoj grupi) kojima je deo profesije upravo osamostaljivanje dece i osposobljavanje za dalji razvoj.

„Ukoliko se mom detetu ne dopadne, odustaćemo od vrtića“

Ovo je često uverenje koje „testira“ i dete i vrtić. Kako je detetu (naročito mlađim) proces privikavanja na vrtić uglavnom neprijatan, nemoguće je donositi zaključke u periodu. Naime, dete u početku ne plače jer „ne voli vrtić“, već zato što se odvija jedan složeni mentalni proces. Vi kao roditelj morate razumeti da dete oseća strah od odvajanja od roditelja, nalazi se pred nepoznatim ljudima i prostorom, te je prirodna reakcija „da se vraća u poznato i prijatno“ i da reaguje plačem.

Pored toga, boravak u vrtiću sa sobom donosi i poštovanje nekih pravila koja važe u kolektivu, te dete na njih može reagovati negodovanjem. Možda mu je kod kuće dozvoljeno da ne počisti igračke za sobom, a u vrtiću može biti obaveza. Iako se detetu ova “pravila” ne moraju svideti u prvi mah, povlačenjem deteta iz kolektiva, može se poslati poruka da će roditelj rešiti svaku problemsku situaciju u kojoj se ono nalazi. Ovo za dalju posledicu ima pojavu pasivnosti kod deteta i lošu sliku o sopstvenim sposobnostima.

„Ostajao/la je kod bake, tetke itd, lako će se privići na vrtić”

Adaptacija deteta na vrtić i dalji boravak u koletivu se ne može porediti sa nekim drugim sredinama u kojima je ono ostajalo bez roditelja. Dok boravi kod bake, tetke itd,  dete se oseća sigurno jer mu je atmosfera poznata a roditelj može pozvati i proveriti „kakva je situacija“. Takođe, tom prilikom majke najčešće ostavljaju hranu koje će dete konzumirati, dok to u vrtiću nije moguće. Deca jedu ono što je planirano jelovnikom, pa se često dešava da u vrtiću konzumiraju hranu koju su kod kuće odbijala.  Uostalom, kod drugih lica dete je  na “čuvanju”, a u predškolskim ustanovama se odbija vaspitno- obrazovni rad.

Autor teksta: Miljana Cvetković, defektolog u PPU Lavić.