Zbog čega je značajno da dete pohađa vrtić?

Roditelji se neretko nalaze u situacijama kada, iz različitih razloga, ne mogu da donesu odluku koja se tiče njihovog deteta. Ovakav problem naročito je uočljiv prilikom donošenja odluka koje se tiču pohađanja vrtića. Najčešće dileme odnose se na to da li će dete pohađati predškolsku ustanovu, sa koliko godina bi bilo spremno na taj početak, da li je dovoljno zrelo, da li sama institucija odgovara potrebama porodice itd…Istraživanja ukazuju da roditelje najviše „brine“ to da li će dete biti prihvaćeno u grupi, da li će voleti svoje drugare i vrtić, da li su vaspitači kompetentni, da li su deca bezbedna u ustanovi i sl.

Iako su danas žene više uključene u tržište rada, nega i vaspitanje deteta se često podrazumevaju kao “njihov posao”. Otuda se roditelji vrlo često nađu u dilemi da li dete treba da ide u vrtić ili je bolje da ostane kod kuće sa majkom. Statistički, deca dugoročno nezaposlenih majki najčešće uopšte ne pohađaju jaslice, već se u predškolsku ustanovu upisuju kasnije. U slučajevima kada je majka zaposlena, mališani najčešće ostaju kod kuće sa bakom, rođakom ili dadiljom. Ipak, deca zaposlenih roditelja poslednjih decenija u drastično višem  procentu pohađaju predškolske ustanove. Drugim rečima, roditelji se sve češće opredeljuju za to da dete ide u vrtić nego da bude “čuvano” kod kuće.

Naučne studije podržavaju ovakav stav roditelja, jer ukazuju na značaj stimulacije razvoja u ranom detinjstvu. Pa tako, jedno istraživanje koje je sprovedeno u Francuskoj govori o razlikama u pogledu razvoja dece koja su išla u vrtić i onih koje su čuvale bebisiterke. Pa je tako kod dece koja su pohađala vrtić uočena smanjena učestalost problema u ponašanju, hiperaktivnosti i poremaćaja pažnje. U osnovnoj školi pokazivali su bolji školski uspeh i prihvaćenost u grupi. Na položaj u grupi vršnjaka utiču  tzv. socijalne kompetencije deteta. One se odnose na način rešavanja konflikata, komunikaciju u grupi, prihvatanje različitosti drugih, toleranciju itd… Sve su to osobine koje se vaspitno- obrazovnim radom u predškolskim ustanovama razvijaju, pa otuda nije slučajno to što su oni koji su duže pohađali vrtić pokazali baš ove specifičnosti.

Istraživanje o zadovoljstvu roditelja uslugama koje pruža PPU “Lavić” koje se sprovedeno u aprilu 2018. godine ispitanici su uočili sledeće promene u razvoju svog detete:

  • Dete je društvenije
  • Dete izražava veći stepen govorljivosti, komunikativnije je
  • Dete je samostalnije u pogledu brige o sebi
  • Dete je sigurnije u sebe, pokazuje veći stepen samopouzdanja i samopoštovanja

Utisak roditelja da je dete „napredovalo“ i rezultati studija da se pohađanjem vrtića stimuliše psihofizički razvoj deteta su kompatibilni.

Važno je istaknuti da tzv stav “crno-belo” u ovom slučaju nije odgovarajući. Odnosno, dete se ne razvija ili u vrtiću ili u porodici, već zajedničkom saradnjom ova dva značajna činioca. Zajedničko delovanje i odgovornost oba segmenta su u interesu deteta. Pa je tako, u istraživanju našeg vrtića prošle godine velika većina roditelja u potpunosti zadovoljno saradnjom sa vaspitno- obrazovnim osobljem. Svoje zadovoljstvo opisali su sledećim razlozima:

  • Pozitivan pristup u radu sa decom
  • Ljubaznost vaspitača
  • Profesionalnost vaspitača
  • Kreativnost u radu
  • Osećanje bliskosti koju su izgradili vaspitači
  • Raznolikost programa

Valja napomenuti, da razvojni psiholozi ukazuju na značaj prevazilaženja primarnog narcizma i principa zadoljstva koji se prirodno javljaju pri rođenju. Oni se odnose na to da beba u početku uopšte nema svest o drugim ljudima, njihovim potrebama dok svoje zadovoljava „sada i ovde“. Ukoliko se razvojem ne prevaziđu, ovi principi postaju osobina ličnosti koja opstaje i u odraslom dobu. Deljenjem, timskim radom, igrom, dete lakše uočava potrebe drugih ljudi, uči se strpljenju i odlaganju zadovoljstva ( Poseban tekst o odlaganju zadovoljstva i samokontroli nalazi se na sajtu našeg vrtića http://www.vrticlavic.rs/blog/2019/01/25/kako-razviti-samokontrolu-kod-dece/ ). Kooperativnim igrama, grupnim radovima, poštovanjem pravila ponašanja i ostalim tehnikama vaspitno- obrazovnog rada stiče se osećaj zajedništva, grupne pripadnosti i neophodnosti saradnje. Sa druge strane, program predškolskih ustanova predviđa aktivnosti u kojima se dete razvija kao neponovljiva i autentična ličnost. Brigom i negom u kućnim uslovima teže je dostići  pomenuto, jer se u porodici odvija prva, ali ne i jedina socijalizacija. Zamena odbijenog obroka omiljenim, individualna igra, neiskustvo “čekanja reda” , dugotrajno oblačenje od strane odraslog i ostalo, ne daju detetu šansu da razvije gore pomenute osobine.

Deca u vrtićima stiču svoje najbolje drugare i uspomene koje se pamte tokom celog života, a prikupljanje pozitivnih emocija i iskustava tokom najranijeg detinjstva je od velikog značaja za buduće mentalno zdravlje.

Autor: Miljana Cvetković, defektolog u PPU Lavić.