Polazak deteta u vrtić u epizodi: “Mama najbolje zna”

Verujem da nisam usamljeni primer majke koja je nakon mesec dana od rođenja deteta samoj sebi rekla „jedva čekam da kreneš u vrtić“, ali čim prođe period u kome se vrtimo u krug presvuci-nahrani-uspavaj i u kom beba koristi jedan jedini oblik komunikacije – plač, odlazak u vrtić da se raspitamo za uslove upisa odlaže se što je duže moguće. Kao mama koja nije bila zaposlena u periodu rađanja deteta, situacija je još gora – ne postoji taj zakonski momenat u kome bih rekla samoj sebi „moraš da se vratiš na posao“, a traženje posla inače je dugotrajan proces. Zapravo, sve je išlo u prilog mojim izgovorima da je moje dete previše malo da bi krenulo u vrtić.

Jednog dana, preko članova svoje porodice, dobila sam ponudu za posao koja je zaista bila ravna loto sedmici, na šta sam pokušala ponovo sa izgovorima da je dete od dve godine zaista previše malo da bude deo kolektiva. Kako dete ima obe bake, tako se desila podela na jednu koja me svesrdno podržava (najčešće rečenicom: „Ja nisam radila dok mi deca nisu napunila 10 godina, biće posla, ništa ti nije važnije od deteta“) i druge koja me je kritikovala (najčešće rečenicom: „Da je normalno da majke budu sa decom kod kuće do punoletstva, porodiljsko odsustvo bi trajalo 18 godina, a vrtići bi bili ukinuti“). Bila sam vrlo zbunjena i činilo mi se da me niko na svetu ne razume. No, ipak, kad bih uspavala dete za popodnevni odmor, uključivala sam računar i tražila sajtove vrtića, tako su mi bile slatke sve te slike i video klipovi u kojima deca nešto zajedno rade, jedu, pevaju, strpljivo čekaju red da operu ruke, da dobiju obrok itd, a onda bi se moje dete probudilo i nastupao je onaj osećaj da je to najlepši mogući prizor i da ću ga propuštati, da će taj šeprtljavi osmeh po otvaranju okica iščeznuti jer će moje dete biti broj u grupi u vrtiću, biće nečiji posao (pomozi mu da se obuče, umije, jede, zaspi) – a meni je najveće zadovoljstvo i radost.

No, ipak je tata, kao drugi ravnopravni roditelj doneo odluku da je dete sa dve godine u potpunosti sposobno da krene u vrtić i da ćemo ga ispisati ako to bude baš toliko neizdrživo. Nakon biranja i gledanja raznih vrtića, odabrali smo taj jedan, po našem kriterijumu, najbolji. Uputili smo se tamo sami, da bi „mama detektiv“ utvrdila da li vrtić zaista ispunjava sve moje uslove u zadovoljavajućoj meri. Sa ove distance moram da budem iskrena, dugujem to svim tim ljudima koji su godinama brinuli o mom detetu, ali ja sam se za taj odlazak u vrtić spremala danima, kao student medicine kada sprema anatomiju. Preslišavajući sebe šta sve treba da pitam i da konstatujem, često sam sebi govorila „Aha! Ovo sigurno nemaju, pa da, a meni je nedopustivo da mi dete bude u objektu koji nema adekvatnu protivpožarnu zaštitu“ nadajući se da ćemo muž i ja izaći iz tog objekta sa stavom da „čak ni ovaj najbolji vrtić“ nije ispunio naša očekivanja.

Odlaskom na lice mesta, sve moje namere da dete ni ne upišem u vrtić – pale su u vodu. Niko, zaista niko me nije ubeđivao da menjam svoje mišljenje. Taj osećaj koji se u meni rodio nije mogao bilo ko da izazove. Pored stručnog saradnika koji nas je primio u vrtić, apsolutno svi zaposleni su nam se osmehnuli i poželeli dobrodošlicu, ali nije me dotaklo to. Osmeh i ljubaznu dobrodošlicu doživite i od radnika Mc’Donaldsa ili od stjuardese, ali ovde je nešto drugo u pitanju. Svuda oko nas bili su dečiji radovi: „krompiri“ sa rukama i nogama ispod kojih piše da su to mama, tata, baka, seka; razmrljana plava „fleka“ u kojoj prepoznajem dečije šake, prste i stopala, a ispod koje piše da je o grupni rad dece jaslenog uzrasta; maketa nekakvog grada iz čijih kuća od plastelina vire čačkalice sa inicijalima dece i natpisima „ovo je moja kuća“… i još mnogo toga! Objekat je mirisao na decu, a negde sa sprata čula sam da neko svira na klaviru, a zatim decu kako rukama lupkaju po nekim čvrstim površinama, a zatim smeh! Tada sam shvatila da sam detetu kao majka pružila sve što je moguće, ali individualno – nikada neću moći da mu zamenim grupu. Momenat u kome sam zaboravila na sve svoje predrasude prema vrtiću je i onaj kada su se mališani pojavili, jedan iza drugog u voziću, pevajući pesmicu o voću. Tada nam je gospođa sa kojom smo razgovarali rekla da deca odlaze na užinu. Nije bilo uplakane dece, nije bilo tužne dece, uplašenih izraza lica, grčevitog stezanja vaspitačicine noge, nije bilo ničega od onoga što sam ja videla u svojoj glavi. Možda ne prvi put do tada, shvatila sam da roditeljski strahovi nekada budu veći i od Avale – bez ikakvog osnova.

I ako su došli dani u kojima nisam mislila ovo što sada mislim, ipak, preponosna sam na svoju hrabrost da pružim šansu i sebi kao roditelju i svom detetu da detinjstvo oboji na jedan sasvim drugačiji način – živeći i radeći u vrtiću kao član kolektiva, kao član grupe, usmerivši svoju pažnju na druge odrasle ljude (a ne samo na roditelje i najbliže rođake) i pre svega na decu.

U sledećem blogu: “Prvi dan u vrtiću”.