Roditelji iz najbolje namere nastoje da deci obezbede kvalitetan razvoj. Želja roditelja je razvoj svestrane, produktivne i samoaktualizovane ličnosti. Sem toga, strahuju da dete provodi vreme nekvalitetno, u vidu igranja igrica, gledanja TV programa, „ internet senzacija“.
Shvatajući značaj neformalnog obrazovanja i vannastavnih aktivnosti, poneseni kompetitivnom atmosferom u obrazovnom sistemom, roditelji pribegavaju uključivanju dece u njih. Vrlo često se radi o većem broju aktivnosti različitog ili istog karaktera. Pa se tako najčešće radi o školi pevanja, glume, sporta, računara, stranih jezika, recitorskim sekcijama, mentalne aritmetike i slično. Ponekad ove aktivnosti i ne predstavljaju želju i interesovanje deteta, već nažalost roditelja. U tom slučaju, dete se uključuje u aktivnosti koje mu se zapravo i ne dopadaju. Deca ne umeju da odbiju neke zahteve roditelja, te im ne ukazuju na to da ih pohađanje nekih aktivnosti zapravo i ne veseli. Sem toga, kažnjavanje za odbijanje naloga je vrlo često ( poznato je roditeljsko kažnjavanje za „ ne“ i „ neću“). Vremenom, guši se inicijativa deteta i ono počinje da slepo sluša naloge koji ne moraju uvek biti u skladu da njegovim interesovanjem.
U slučaju da detetu prijaju aktivnosti koje pohađa, problem može biti kvantitativne prirode, odnosno može ih prosto biti previše. Tada dete uživa u aktivnostima, ali je takoreći stalno „ u obavezama“. Ovakva deca pokazuju telesne simptome poput konstantnog umora, sniženog imuniteta i slično.
Nezadovoljstvo odabranim aktivnostima rešava se tako što se dopusti da dete inicira i predloži šta bi volelo da pohađa. Ukoliko ono ne zna koja aktivnost bi mu prijala, treba pratiti detetova interesovanja, zatim ih menjati a ne insistirati na određenoj aktivnosti. Takođe, treba prihvatiti da se detetova interesovanja menjaju. Sa druge strane, treba privatiti i detetova odbijanja.
Što se tiče problema mnogobrojnih aktivnosti koje dete pohađa, savetuje se da razmisli o tome koje od njih su zaista potrebne detetu. Treba prihvatiti dete bez obzira na to da li je najbolje u nekoj aktivnosti ili ne. Štaviše, insistirati da se bude „ pobednik“ može biti pogubno po detetovo samopouzdanje ( Bojanin, 1990).
Tendencija da se nametnu aktivnosti koje će pohađati se često krije iza potrebe roditelja da kontroliše izbore deteta. Dragoceno je uvažavati individualnost deteta, njegove izbore i osobenosti, doživeti ga kao neponovljivu i jedinstvenu ličnost ( a ne kao „ produženi self“).
Konačno, zajedničko vreme sa decom , provedeno u igri je velika blagodet za emocionalne odnose u porodici. Upravo ovi odnosi predstavljaju temelj mentalnog zdravlja deteta.
Tekst priredila: Miljana Cvetković, defektolog u PU „Vrtić Lavić“.
