Impulsivnost je osobina koja se u ponašanju manifestuje tendencijom da se postupa po trenutnom impulsu, bez razmišljanja i bez sagledavanja posledica. Ponašanje impulsivnih ljudi je nepredvidivo, iracionalno i nekontrolisano. Kod ljudi kod kojih je impulsivnost veoma izražena primećeno je da su pretežno orijentisane na sadašnjost i da nisu spremni da razmišljaju o budućnosti, niti da sačekaju da se u budućnosti nešto desi, a potrebe se moraju zavoljiti „ sada i ovde“.
Kod ljudi kod kojih je impulsivnost veoma izražena primećeno je da su pretežno orijentisane na sadašnjost i da nisu spremni da razmišljaju o budućnosti, niti da sačekaju da se u budućnosti nešto desi, a potrebe se moraju zavoljiti „ sada i ovde“.
Psiholozi navode da postoji „ fenomen odlaganja gratifikacije“ kao proces koji se odvija u dva dela. Prvo, dete mora „odlučiti“ da čeka atraktivnije nagrade. Ako je iz prošlog iskustva naučeno da se „isporuka nagrada“ ne ostvaruje, manje je verovatno da će se ubuduće ponovo odlučiti da čeka. Ukoliko se pojedinac ipak odluči da sačeka, drugi korak je proces koji zahteva samokontrolu u periodu čekanja. Ovaj period zahteva sposobnost i veštinu da se priušti razonoda i stvore mehanizmi odvraćanja pažnje kako bi se smanjila frustracija. Takođe, ono zahteva verovanje u okruženje pojedinca. Dakle, ukoliko je dete odraslo u sredini koja ne vrši „isporuku nagrade“ ono se neće odlučiti da odloži zadovoljstvo. Naučeno je da će biti „ prevareno“ i da do veće nagrade zapravo neće ni doći. Stoga se savetuje, svima onima koji učestvuju u procesu vaspitanja deteta da svoja obećanja nagrade realizuju. Ukoliko znaju da do nagrade neće doći, štetno je da je obećavaju, jer na taj način ruše poverenje deteta u okruženje.
Takođe, deca ispoljavaju onoliki stepen samokontrole koliko su ispoljavali modeli kojima su bili izloženi. Ukoliko je samo verbalno prisutan poziv na samokontrolu, a dete ga ne opaža u ponašanju roditelja, verovatno je da će se razviti impulsivno ponašanje. U sredini u kojoj su događaju potkrepljenja i kazni nepredvidivi i nedosledni, deca stiču uverenje da nemaju kontrolu nad svojom sudbinom, pa i ne procenjuju posledice svojih akcija, bile one poželjne ili nepoželjne. Pretnja kaznom postaje neefikasna, pošto ona ne garantuje da će kazna stvarno uslediti. ( Radulović, 2006).
Tekst priredila: Miljana Cvetković, defektolog u PU „ Vrtić Lavić“
