Stidljivost kod dece

Veoma je značajno razlikovati stidljivost od straha nepoznatih situacija, koji je neophodan deo odrastanja. To se može manifestovati dužim vremenom za upoznavanje, istraživanje i prilaženje nepoznatim prostorima i osobama. Tako na primer, u adaptacionom procesu pri polasku u vrtić ili jaslice deca često stoje u u određenom delu prostorije ( često u blizini vrata). Prvobitno se igraju jednom igračkom, obraćajući se samo vaspitaču, i konačno na kraju postaju član grupe. To je proces kada je pored prevazilaženja separacije od roditelja, dete steklo i osećaj bezbednosti.
Stidljivost može biti jedna od karakterističnih osobina svakog deteta. Može se javiti kao prolazna faza razvoja ili obeležiti celokupno odrastanje. Mada, ova specifičnost se može zadržati i kao trajna crta ličnosti. Iako je ona odraslima vrlo često simpatična kod dece, nije retka situacija da se upravo zbog nje propuštaju važne prilike za lični razvoj. Stidljivost se može kretati od blage neprijatnosti kada je ličnost izložena određenim situacijama, do visoke uznemirenosti koja dovodi do odbijanja da se izloži uobičajenim okolnostima ( ulazak u učionicu, vrtićku/jaslenu grupu, lekarski pregled, odlazak na rođendan vršnjaka ). Tada su prisutne i fiziološke reakcije poput lupanja srca, sušenja usana, ubrzanog rada creva.
Sklonost ka anksioznosti može biti i nasledna. Takođe, lučenje hormona stresa, kortizola, tokom trudnoće majke, bitanje faktor za razvijanje sklonosti ka ovim osobinama.Sa psihološkog aspekta, može se javiti kao posledica prezaštićenosti od strane roditelja koja obično dovodi do neiskustva u socijalnim interakcijama. Inicijativa mališana je često sputavana jer se od njih zahteva poslušnost, nenametljivost koja se pogrešno interpretira kao dobra vaspitanost. Ponekad se ovaj fenomen odigrava na socijalnom nivou, kada društvo potkrepljuje ovakvo ponašanje. Problem nastaje u odraslom dobu, kada samoinicijativnost, samopouzdanje, asertivnost, odlučnost, komunikativnost i ekstrovertnost postaju nužne osobine za uspeh.
Različiti su načini na koji roditelji pokušavaju da pomognu detetu. Neki od njih dugo „ ne vide problem“ i prezaštićenošću dovode do stvaranja zida između društva i porodice. Postoje i potpuno suprotne reakcije kada se mališanu nameće interakcija koja mu tom prilikom postaje još neprijatnija. Stručnjaci savetuju da je pre pomoći detetu važno raditi na sebi, prepoznati lična osećanja u toku sopstvene socijalizacije, prisetiti se svog ponašanja u socijalnim okolnostima.
Najvažnije je prihvatiti prirodu deteta, uvažavati je jer postoje brojne divne stvari u svetu malog introverta. Takođe, postoje i druge okolnosti koje mogu dovesti do stvaranja ovakve ličnosti kao što su nepovoljna porodična situacija, pa do nasilja i pretrpljenih trauma.
Autor teksta: Miljana Cvetković, defektolog u PPU „Lavić“.