Samostalnost kod dece

Roditelji, ali i osobe koje se profesionalno bave vaspitanjem i obrazovanjem ( vaspitači, nastavnici, učitelji…) često govore o sve nižem stepenu samostalnosti kod dece. Da li je to zaista tako ili ne, validnije je proveriti naučnim istraživanjem nego donošenjem subjektivnih zaključaka.
Svakako da su promene u porodičnoj strukturi ( višegeneracijske porodice su ređe, broj dece u porodici je znatno opao) uticale i na ovu osobinu. Sada, kada roditelji žive sa, na primer, jednim ili dva deteta, sva njihova pažnja pripada upravo njima. U najboljoj nameri, sa težnjom da se radnje obavljaju perfektno i punim fokusom pažnje na mali broj dece, roditelji često umesto njih obavljaju. Na primer, pomoć pri oblačenju iako ono poseduje sve kapacitete da to vrši samostalno. Ni ne sluteći da takav postupak nije u interesu deteta, šalje se poruka da roditelj tu radnju obavlja mnogo bolje, spretnije i brže. Tačnije, da dete nije dovoljno sposobno da tog kvaliteta izvrši ono što je potrebno ( „Vezaću ti ja pertle, ti to sporo radiš“, „Uvek trenerku obučeš naopako, daj da ti je ja obučem“). Istraživanja su pokazala da kada se roditelji upitaju zašto to čine, najčešće ne daju odgovor koji se odnosi na dete („Ne mogu toliko dugo da čekam“, „Plašim se da ne zakasnimo“, „Ne mogu da gledam kako iznova neuspešno pokušava“). Nije teško zaključiti da se motivi ovakvog ponašanja i ne nalaze u detetu, već su unutrašnjeg, psihičkog porekla. Nervoza, nelagoda pri pogrešnom izvođenju radnje, nestrpljenje ukoliko se nešto ne obavi dovoljno brzo, su doživljaji koje odrasli proživljavaju u ovim trenucima. Iza njih se, ne i nužno, obično krije težnja za perfekcionizmom. Još su značajnije direktne, verbalne poruke koje dete dobija u ovim situacijama. Nekad su toliko intenzivne da ono ne zna da li je „ mnogo“ ili „ malo“ pogrešilo.

Situacija: Dete je prvi put samostalno obulo patiku, ali baš na suprotnoj nozi.
Reakcija 1: „Nije tako, hajde ponovo“ ( izostala je pohvala na dobro obavljenu radnju, a fokus je bio na grešci).
Reakcija 2: „ Ne vredi, daj meni“ ( šalje se poruka da dete nije dovoljno sposobno za razliku od odraslog)
Reakcija 3: „Da, sada znaš da obuješ patiku. Bravo! Hajde samo da ispravimo ovo“ ( upućena je pohvala na usvojenu veštinu)

Najnegativnija reakcija na greške u procesu osamostaljivanja je posramljivanje i etiketiranje koje trajno urušavaju samopouzdanje deteta. Osećanje niže vrednosti može ugroziti buduće mentalno zdravlje. Polaskom u jaslice ili vrtić ovaj proces se znatno može ubrzati.
Deca će iznova i iznova pokušavati da obave određenu radnju, a zadatak odraslog je da podrže inicijativu. Čak i kada niste u situaciji da radite na procesu osamostaljivanja, važno je napraviti prijatnu atmosferu u kojoj je dozvoljeno grešiti.

Autor teksta: Miljana Cvetković, defektolog u PPU Lavić.