Zašto deca ne govore uvek istinu?

Na ranom uzrastu, oko treće godine života, deca počinju da ne govore istinu, i da je uz pomoć mašte modifikuju, preuveličavaju ili potpuno izmisle neke događaje. Ovi trenuci su često simpatični roditeljima i vaspitačima, jer je ova pojava najpre bezazlena, a i istina je najčešće vrlo jasna, uprkos „ trudu“ deteta da je izokrene. Dakle, deca maštom „ kroje“ događaj kakav žele, koliko god se on kosio sa realnošću. Ipak, iskusni vaspitači savetuju roditeljima da ne potkrepljuju izokretanje istine svojim smehom, divljenjem ili čuđenjem, jer ma koliko da se radi o plodu njihove mašte a ne namere, postoji mogućnost da roditeljska reakcija upravo učvrsti ovaj oblik ponašanja.

Savetuje se, da se detetu uvek u ovakvim trenucima ukaže na istinu, a nipošto da se okrivljuje ili naziva lažljivcem. Maštajući, dete komunicira sa okolinom i svojim interpretacijama saopštava kakvu realnost želi. Ukoliko se ovakvo ponašanje održava, tada možemo govoriti da se radi o naučenom obliku ponašanja. Apsolutno se može reći da deca od odraslih uče da ne govore istinu, jer i sami prisustvuju tim trenucima. Davanje obećanja koji odrasli ne mogu da ispune su jedan od najčešćih situacija kada dete uviđa da roditelj ne čini ono što govori.
Ponekad su i sama deca uključena u situacije poput„ javi se na telefon i reci da nisam kod kuće“, „neće te boleti injekcija“ i slično.

Deca takođe često pribegavaju da ne govore istinu u sledećim situacijama:
– Preterana strogost roditelja i vaspitača – Preveliki zahtevi – Kažnjavanja – Strah ( Matić Radosavljević, 2017)

Deca će uvek sakrivati istinu ukoliko strepe od roditeljske kazne ili je ona neprimerena i prestroga. Takođe, ukoliko se pred dete postave nerealno preveliki zahtevi, ono će pokušavati na različite načine da ih dostigne. Ovi načini mogu podrazumevati rađanje i održavanje devijantnih oblika ponašanja, koja se mogu održati i u odraslom dobu.

Tekst priredila: Miljana Cvetković, defektolog u PU „ Lavić“.

S ljubavlju,

Vrtić “Lavić”
http://www.vrticlavic.rs